Život u prirodi: priča dva mlada para iz Srbije

Dve mlade porodice su odlučile da zauvek napuste grad i započnu život u prirodi.

Zvuči pomalo neverovatno zar ne, barem u današnjem svetu gde gradovi rastu velikom brzinom, dok se sela prazne i odumiru. Ipak, užurbanost urbanih sredina, visoki troškovi života, neodrživost i ekološki problemi, nagnali su dve mlade porodice iz Srbije da svoju budućnost grade daleko od svega toga.

Ana i Marko skrojili su svoj mikro-kosmos na obroncima Fruške gore, dok su Marija i Aleksandar sagradili svoj mali raj u divljoj i nesputanoj prirodi istočne Srbije.

Danas, zajedno sa svojom decom, ove dve porodice žive jednim sasvim drugačijim načinom života i uče nas kako živeti u skladu sa prirodom.

A kako su se odlučili na taj korak i snašli u životu u prirodi?

Alice in WondeBand na obrocima Fruške gore

Priča Ane i Marka počinje 1998. godine. U jesen te godine, oni napuštaju grad i odlučuju da se presele u šumu, podno Fruške gore.

Ana je oduvek bila prirodnjak. Odrastajući uz Dunav, zavolela je prirodu i šumu, a još kao mala, u četvrtom razredu osnovne škole, pokrenula je đački ekološki list. Marko je i sam voleo prirodu i zelenilo, a uz Anu ta ljubav je postala još jača.

Danas, nakon 25 godina života u šumi i dvoje dece, ne kaju se ni za jednu odluku koju su doneli.

Ana i Marko čine poznatu muzičku i pozorišnu trupu Alice in WonderBand i bave se telesnom muzikom – njihovo telo je njihov muzički instrument.

Pored svog nesvakidašnjeg zanimanja, sa nama su podelili kako izgledaju njihovi dani i život u šumi.

“Svakog dana budimo se sa svetlom. Naš život je ispunjen slobodom. Ispred nas i oko nas je samo priroda i prelepi pejzaži. Duboko dišemo, vazduh je čist i nema smoga. Nema gradske buke i automobila. Tu su samo ptice, zrikavci i životinje. Mir i tišina nas psihološki rasterećuju i naše unutrašnje biće je zadovoljno” – navode Ana i Marko.

Ana i Marko ističu i dobro zdravlje kao jednu od osnovnih prednosti koju pruža život u prirodi. “Previše je nadražaja i pritisaka u gradovima danas. Ne krećemo se. Ceo dan provodimo sedeći u foteljama, ispred kompjutera. Sve manje smo fizički aktivni. To narušava naše psiho-fizičko zdravlje”.

“Život u prirodi podrazumeva puno fizičkog rada, ali to nam prija. Fizički rad jeste zahtevan, posebno kada živite životom kao mi. Naročito su zahtevne pripreme za zimu. Ume da bude jako hladno i moramo pripremiti dovoljno drva za ogrev. Takođe, uzgajamo našu hranu i vrlo smo ponosni na našu baštu”.

Život u prirodi kao niz herojskih akcija

Ana i Marko su saglasni su u tome da postoji dosta poteškoća kada se živi van sistema. “Ceo život ovde je niz herojskih akcija koji nas je izgradio kao ličnosti”, navode.

I Ana i Marko kažu da im zima najteže pada. “Kada zaveje sneg, a ume da veje, nema komunalne službe koja će doći i očistiti nanose. To moramo sami. Desi se i da jaka oluja obori drvo, koje pokida kablove energetske mreže. Tada automatski ostajemo bez struje”.

Ni leta ne prolaze bez izazova. Borba za vodu je jedna od njihovih svakodnevnih bitaka. “Ovde nema gradskog vodovoda, a količine vode u prirodi su jako ograničene. Koristimo vodu iz obližnjeg potoka.

U prošlosti je bilo dovoljno vode, ali danas usled pritiska urbanizacije i klimatskih promena, planinski potoci sve češće presušuju. Sušni periodi i toplotni talasi postaju sve duži. Dešavalo nam se, ne samo da ostanemo bez vode, već i da zbog suše ostanemo bez naše bašte i hrane koju smo tako brižljivo uzgajali”.

Veliki izazov je bio i odgajati dvoje dece u šumi. Bilo je izazova, posebno oko odlazaka u školu i drugih potreba koju deca i tinejdžeri imaju. Ipak mislimo da smo im pružili jedinstveno detinjstvo, tokom kog su stekli toliko mnogo iskustva i znanja, zbog čega će postati dobri ljudi.

Reciklaža i ponovna upotreba kao životni moto

Anu i Marka je život u šumi naučio da mnogo više cene prirodne resurse. Zahvaljujući povezanosti za zemljom i ekosistemom stekli su veliko iskusto koje rado dele sa drugima.

“Često se bahato odnosimo prema resursima poput energije, vode, hrane. Nismo svesni da resursi nisu beskonačni – većina njih je vrlo ograničena. Potrošačko društvo nameće takav stav koji nesvesni lako prihvatamo”.

“Naš moto je da recikliramo šta god možemo. Organski otpad već dugo kompostiramo. Ukoliko imamo nešto od reciklabilne ambalaže, kada idemo u grad, obavezno nosimo na reciklažu. Vodu koristimo vrlo, vrlo štedljivo, i dosta se oslanjamo na sunčevu svetlost.

Vrlo smo pažljivi oko svake kupovine. Odeću prekrajamo, volimo da se “igramo” sa materijalima. Sadimo voće, povrće, lekovito bilje i hranimo se vegetarijanski”, nabrajaju Ana i Marko svoje ekološke navike.  

Zelenacija – jedna obična porodica koja je odabrala život u prirodi istočne Srbije

U nastojanju da reše stambeno pitanje, Marija i Aleksandar su 2016. godine, doneli odluku da se presele na imanje u istočnoj Srbiji. Život u gradu se nije uklapao u njihovu viziju budućnosti.

Takođe, nisu se pronalazili ni u postojećim selima koja ili izumiru, ili su u potpunoj zavisnosti od državnih subvencija i mehanizovane poljoprivrede.

Želeli su da probaju nešto sasvim novo – da zasnuju svoj dom u divljini, gde će živeti u skladu sa prirodnim ciklusima, i gde će morati sami da proizvode struju, hranu i da sami obezbede vodu i ogrev. I u tome su u velikoj meri uspeli.

Kako bi podelili svoja iskustva, dobre i loše strane života u prirodi, pokrenuli su sajt Zelenacija, a interesantne momente iz svog života, dele i na svojoj Instagram stranici. Žele da pruže što više informacija, jer ovakvih primera ima vrlo malo u našim krajevima. Žele i da daju motivaciju svim onim ljudima koji bi možda krenuli sličnim putem i odabrali život u prirodi.

Za Mariju i Aleksandra, život u skladu sa prirodom znači poštovanje i praćenje prirodnih ciklusa, korišćenje lokalnih i obnovljivih materijala i proizvodnja što manje otpada. Od samog dolaska na imanje, žive po tim principima.

“Rad je stvorio ženu i čoveka. Gre’ota je provesti život u sedećem položaju, čekajući bolje sutra.”

Kao i prethodni sagovornici, Marija i Aleksandar takođe ističu da je fizički rad sastavni deo ovakvog života, ali oni ga se ne boje. Uživaju radeći.

Život van sistema ih je naučio da moraju pronaći način da budu samoodrživi i samodovoljni.

Početak je bio najzahtevniji. Sami su napravili svoju kuću koristeći slamu, zemlju, drvo i druge lokalne, održive i ekološke materijale. Postavili su solarne panele, kako bi obezbedili energiju za svoje domaćinstvo. Zasadili su svoj šumski vrt i uspeli da postave sistem za sakupljanje i filtriranje kišnice.

Veliki rad, trud, energija i vreme koje su uložili i ulažu idalje, doneli su mnogo toga, ovoj sada tročlanoj porodici. Sa svojom ćerkom, uživaju u mirisima i zvucima prirode. Voda i vazduh su zdraviji nego u gradu, a hrana koju uzgajaju je kvalitetnija od one koja se može kupiti u supermarketima.

Smatraju da su ovo dovoljni razlozi za napuštanje grada, jer je obezbediti zdrav život svojoj porodici u gradu, praktično nedostižno.

“U gradu vlada osećaj apatije i nemoći od kojih je teško izolovati se i trezveno pristupiti izazovima, kojih će uvek biti. Postoje i ovde problemi, pogotovo oni vezani za sistemsko urušavanje životne sredine, ali ih je lakše realno analizirati i delovati”, ističu Marija i Aleksandar.

Ipak postoje i izvesna ograničenja kada živite daleko od grada. “Društveni život je u našem slučaju ograničen i to nam predstavlja najveći izazov. Imamo sreće što nam prijatelji i porodica često dolaze u posetu, ali naš socijalni život je i dalje prvenstveno vezan za ljude koji žive u gradovima.

U dobrim smo odnosima sa stanovnicima okolnih sela, ali njih nema puno i životni tokovi nas često vode u različitim smerovima. Oko nas se gradi još domaćinstva po principima sličnim našem, tako da postoji nada za budućnost. Ipak, za sada, tokom zime, naša vatra jedina gori na ovom brdu” – navode oni.

Ekološke komune u Srbiji – mogućnost ili mit?

Sa razvojem komuna u Sjedinjenim američkim državama i nekim delovima Evrope, dašak inspiracije stigao je i u naše krajeve. Bilo je više pokušaja da se zasnuje život u zajednicama, tzv. komunama u Srbiji krajem 1970tih godina, međutim bez većih rezultata. Ipak inicijative su postojale, a neki oblici su se zadržali do danas.

Takva je “Porodica bistrih potoka”, ekološko-umetnička komuna, osnovana 1977. godine na obodu sela Brezovica, u podnožju planine Rudnik. Zajednica je predstavljala pionirski poduhvat povratka prirodi. U prvim godinama postojanja, komuna je brojila nekoliko članova. Vremenom se broj članova komune smanjivao, a danas u njoj živi samo jedan čovek, i to njen osnivač.

Jedan od novijih primera je eko-kamp, odnosno eko-centar koji nosi naziv “Glas prirode”, u selu Sesalac u okolini Sokobanje. Ideja ovog eko-centra jeste da u budućnosti okupi ljudi koji dele slične životne stavove i koji bi delili zajednički životni prostor.

Možda komune nemaju većeg uspeha u našoj zemlji, barem za sada. Ipak, alternativni oblici življenja u ekološki odgovornim zajednicama, jesu principi po kojima rade pojedina ekološki odgovorna udruženja građana. Naši sagovornici Marija i Aleksandar, upravo su članovi jednog takvog.

U pitanju je Udruženje “Markov potok” u okolini Zaječara. Na svom sajtu navode: “Udruženje raspolaže sa 42 ha zemlje, a parcele su podeljene na imanja od oko 50-100 ari. Svako imanje čini jedno domaćinstvo, a 5-6 domaćinstva zajedno čine jedan komšiluk. Prvi komšiluk je već popunjen.

Prilikom kupovine imanja, novi član postaje vlasnik svoje parcele i očekuje se da ubrzo počne da gradi svoj dom – materijalima i radnom snagom koju je samostalno obezbedio. Na raspolaganju su zajedničke mašine, alati i saveti”.

Da li će nas ekološka kriza vratiti prirodi?

Bilo da ste pristalica alternativnih oblika življenja ili ne, iskustva naših sagovornika zvuče inspirativno. U prošlosti, razvoj gradova je ispraznio sela. Međutim, razvoj gradova se u jednom trenutku oteo kontroli i oni danas sve manje liče na mesta prosperiteta i boljeg života.

Novi Pazar, Valjevo i Smederevo su u vrhu liste najzagađenijih gradova u Srbiji po kvalitetu vazduha. Zrenjanin već punih 18 godina nema pijaću vodu. Beograd dominira na svetskoj rang listi kao jedna od prestonica sa najzagađenijim vazduhom na svetu.

Ujedno, centralno područje Beograda ima svega 2.8% zelenih površina, što je ispod svakog evropskog minimuma. U 2021. godini, u Srbiji smo proizveli 2.87 miliona tona komunalnog otpada i još 60 miliona tona rudarskog i industrijskog otpada. Upotrebili smo 355 tona plastičnih kesa”. Spisak možemo nastaviti…

Podaci nam ukazuju na jednu stvar – zagađenje životne sredine i narušavanje urbanih ekositema, sve više pogađaju naš svakodnevni život. Kako vreme prolazi, možda će nam budućnost doneti još više ovakvih porodica i udruženja koje žele da skroje svoj život u skladu sa prirodom, a ne da prirodu kroje prema svojim potrebama.