Živa umetnost: terarijum kao umetničko delo

Podelite ovaj post:

Kada kažemo ”umetnost”, većina nas tu reč povezuje sa tradicionalnim oblicima umetnosti poput vajarstva, slikarstva, muzike, pozorišta… Koliko je nas pomislilo da umetnost može biti živa?

Da li ste nekada doživeli prirodu i njene ekosisteme kao umetničko delo? Na koji način posmatrate akvarijume i bonsai? Da li ste čuli za “žive instalacije”, wabi-kusa i akvaskejping?

Kako se društvo transformiše, tako i umetnost evoluira, a prostor se se otvara za nove umetničke forme. Mladi umetnik iz Beograda, Filip Stefanović, proširuje nam vidike i otvara prozor u svet žive umetnosti.

Rađanje žive umetnosti

Dok se zapadni svet vekovima udaljavao od prirode (može referenca na tekst London), istočnjačke civilizacije su razvijale duboku povezanost sa njom. To je ušlo u sve pore društva i način življenja, te se snažno odrazilio i na samu umetnost. Rođen je novi vid umetnosti – živa umetnost.

Šta zapravo predstavlja “živa umetnost”?

Najjednostavnije, to je spoj umetnost i prirode. Umesto platna, četkica i boja, umetnici koriste materijale iz prirode – drvo, zemlju, šljunak, kamen, mahovine i različite biljke, kako bi izradili svoja umetnička dela tj. “žive instalacije”.

Autor/foto: Filip Stefanović

Ona mogu biti različitih oblika i dimenzija – od velikih živih skulptura, do minijaturnih umetničkih dela – pravih ekosistema smeštenih u manje posude poput terarijuma i akvarijuma. 

Primer je kineska drevna umetnička forma zvana “penjing” ili “penzai” koja predstavlja kreiranje čitavih pejzaža u minijaturnim razmerama, u različitim posudama ili saksijama. Datira još iz 1. veka nove ere i bila je jedna od preteča većine onoga što danas vidimo kao živu umetnost.

Autor/foto: Filip Stefanović

U 6. veku, japanski carski i budistički studenti odlaze u Kinu i sa putovanja donose ove minijaturne pejzaže, koji pod uticajem japanskog zen budizma postaju ono što poznajemo kao “bonsai”. Već u 14. veku, bonsai postaje deo svakodnevne tradicije i simbol Japana i to ostaje do dan danas.

Japanska umetnost pronalaženja lepote u nesavršenosti prirode

Koliko je priroda duboko ukorenjena u japansku umetnost i tradiciju dokazuje “wabi-sabi”.

Wabi-sabi je japanska umetnost pronalaženja lepote u nesavršenosti prirode, prihvatanju prirodnih ciklusa kao takvih, te filozofija života. Nju možete pronaći u svemu – japanskim vrtovima, filozofiji, književnosti, umetnosti i arhitekturi. Ona je sastavni deo verskih rituala, ali i svakodnevnog života.

Živa umetnost se u istočnjačkim tradicijama razvijala i kroz “zen bašte”. Ovaj tip japanskih bašti, nastajao je u periodu od 12. do 14. veka, ali i kasnije. Japanski ratnici – samuraji, umnogome su uticali na njihov razvoj.

Zen bašte su više od baštovanstva i hortikulture. To su mesta inspiracije, snage mira, spokoja i jednostavnosti. Mesta gde priroda i umetnost pomažu duhovnom buđenju pojedinca.

”Emocija koja vlada takvim baštama se teško može objasniti i razumeti, to je nešto što se mora doživeti. Zen praksa nam otkriva kako da tu emociju prenesemo drugima“ – navodi vodeći savremeni japanski zen dizajner Masuno Šunmjo.

Španski slikar Huan Miro svoje iskustvo sa umetnošću zen bašti opisao je na sledeći način: “Kada prvi put posetite zen baštu, teško je izbeći osećaj strahopoštovanja pred očaravajućim besprekornim prizorom. Intuitivno znate da ste u prisustvu nečeg dubokog i moćnog…”.

Istraživač i istoričar umetnosti Langdon Vorner primetio je da su japanske bašte dizajnirane tako „da izraze najviše istine religije i filozofije upravo onako kako su ostale civilizacije koristile književnost i druge vrste umetnosti“.

Živa umetnost u Zapadnom svetu

Iako živa umetnost kao koncept raste i dalje njeni potencijali u zemljama Zapada nisu prepoznati u potpunosti. U istočnjačkim društvima, već vekovima prirodne kreacije poput penzai-a, bonsai-a, japanskih zen bašti i sl. uživaju status ravnopravnih umetničkih dela sa klasičnom umetnošću i smatraju se podjednako važnima kao i ostale grane umetnosti.

U Evropi to ni danas nije slučaj, jer se sve što potiče iz domena žive umetnosti posmatra kao produkt hortikulture, a umetnicima koji rade sa prirodom se retko priznaje status u visokim krugovima.

Kao odgovor na to, dolazi do pojave žive umetnosti i u zemljama Zapada, najpre kroz razvoj “zemljane umetnosti” (engl. Land art) tokom 1960-tih i 1970-tih na prostoru SAD. Jedna manja grupa umetnika prepoznala je potencijal otvorenih prostora, napušta zatvorene ateljee i galerije, napušta tradicionalne metode umetničkog izražavanja i uzima “prirodu u svoje ruke”.

Umetnici ne uništavaju prirodu, već skreću pažnju na važnost njenog očuvanja. Umetnička dela su na otvorenom, dostupna svakome ko bi želeo da ih vidi, te pristup nije ograničen na mali broj kolekcionara ili one koje mogu priuštiti odlazak u muzeje ili galerije.

Značaj žive umetnosti polako raste, te danas zaista možemo govoriti o nekim izuzetnim delima, koji svojom lepotom oduzimaju dah. Takva je skulptura “Devojka od blata” (engl. Mud Maid) u Kornvolu, na jugozapadu Engleske. Postavljena 1997. godine, “Devojka od blata” i dan danas živi, menjajući boju svoje kose i odeće više puta godišnje, kako trava, bršljan i mahovina rastu i venu.

Devojka od blata. Izgubljeni vrtovi Heligana, Kornvol, Engleska.

Takođe, ukoliko vas put nanese u Kanadu, u Otavi možete posetiti čarobane žive instalacije na otvorenom MosaiCanada.

Živa umetnost živi i u Srbiji

Živa umetnost u Srbiji predstavlja novinu, a jedan od pionira u ovoj oblasti je Filip Stefanović, master akademski umetnik i doktorand na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Filip Stefanović

Podstaknut estetikom i filozofijom daleko-istočnih zen bašti kao prvih primera žive umetnosti, on potpuno menja način svog likovnog rada i okreće se prirodi. Filip svoj uzor nalazi u delima Takaši Amana, legendarnog japanskog umetnika i najvećeg stvaraoca u modernom akvaskejpingu.

Na svojoj prvoj samostalnoj izložbi 2022. godine “Razgovor biljnog korenja”, Filip se široj publici predstavio grupom odabranih živih umetničkih dela koje najčešće smešta u terarijume i akvarijume.

Ovom izložbom, Filip je želeo da publici ponudi drugačiji oblik umetnosti, nešto što u Srbiji definitivno nije dovoljno poznato.

Autor/foto: Filip Stefanović

Filip za svoj stvaralački rad koristi prirodne materijale poput zemlje, vode, kamenja, biljaka i drveta. Njegova dela su inspirativna i pružaju nam sasvim drugačiji pogled na umetnost, ali i na prirodu.

Interesatno je da Filip ističe značaj saradnje umetnika i budućeg vlasnika žive instalacije: “Živu umetnost stvaraju i umetnici, ali i korisnici te umetnosti. Suživot autora, novog vlasnika i samog umetničkog dela predstavlja neraskidivu povezanost i glavnu razliku između žive i klasične umetnosti”.

Filip dalje navodi: “Kod tradicionalnih umetničkih dela, poput slike ili skulpture, nakon što umetnik završi svoj rad na delu, ono je gotovo, što sa živim umetničkim delima nije slučaj.

Autor/foto: Filip Stefanović

Kod klasične umetnosti, novi vlasnici ili posetioci galerija, imaju mogućnost posmatranja, vizuelnog doživljaja i promišljanja o delu, ali delo kao takvo ne menjaju, niti se ono samo menja. Kod žive umetnosti je to sasvim drugačije”.

Stefanović dalje pojašnjava: “Nakon što umetnik završi rad, bila to živa instalacija na otvorenom, terarijum ili akvarijum, novi vlasnik, odnosno korisnik dela mora ga održavati i brinuti se o njemu, te se razvoj umetničkog dela nastavlja.

Autor/foto: Filip Stefanović

Onog trenutka kada se kreiranje završi, počinje jedan značajan i podjednako bitan proces, a to je održavanje. Suživot autora ili novog vlasnika i dela predstavlja neraskidivu povezanost“.

Živa umetnost vraća prirodu u gradove

Prednosti žive umetnosti su brojne. Žive skulpture u gradskim javnim prostorima, unose prirodu u ljudsku svakodnevnicu. Bude emocije i snažnije povezuju građane sa prirodom i umetnošću uopšte. Takođe, žive skulpture mogu pomoći urbanom biodiverzitetu.

Kako savremeni gradovi pod uticajem intenzivne urbanizacije gube površine pod zelenilom, sve je češće potrebno naći način kako prirodu vratiti u gradove. Upravo u tome nam može pomoći živa umetnost.

S obzirom da su žive skulpture napravljene od prirodnih materijala, one mogu biti staništa ptica i insekata. Posebna lepota živih skulptura je što se stalno menjaju – smenom godišnjih doba menja se i izgled same vegetacije.

Živa umetnost vraća ljudskost ljudima

Mnogi od nas danas pate od “nedostatka prirode” i nedovoljne povezanosti sa prirodom, što je posebno izraženo među mladima i decom. Život u 21. veku, doneo je najrazličitije tehnološke prednosti, ali nam je ponešto i oduzeto. Većina nas provodi sate pored računara i mobilnih telefona u zatvorenom prostoru.

Odvojeni smo od svog okruženja, bombardovani informacijama, te zaboravljamo šta je potrebno našem duhu i telu, kako bi se oporavili i obnovili nakon dugih iscrpljujućih radnih dana.

Šunmjo Masuno, jedno od najznačajnijih imena žive umetnosti današnjice, veruje da upravo ona može igrati vitalnu ulogu u savremenim gradovima, ne samo kroz vraćanje prirode u urbanu sredinu, već i kroz vraćanje ljudskosti ljudima.

Zagovarači žive umetnosti ističu upravo to kao njenu najveću prednost, bez obzira da li je reč o velikim živim skulpturama na otvorenom, ili malim poput terarijuma koji možemo postaviti u našem stanu ili radnom prostoru.

Delići prirodnih ambijenata, preslikani iz prirode i integrisani u gradski prostor mogu poboljšati kvalitet naših života. Javni prostori obogaćeni elementima žive umetnosti mogu da nam pomognu kroz stvaranje sredine gde ćemo pronaći lepotu i ravnotežu u haosu koji nas svakodnevno okružuje.