Trke magaraca: zabava ili tiha patnja

Podelite ovaj post:

“Spremi se, pozor, sad”! Trči Marko, nemoj da te teram šibom! Hajde, hajde, moramo da pobedimo! Možda vas ovo asocira na trke konja, ali verovali ili ne, govorimo o trkama magaraca u Srbiji. Da, dobro ste pročitali.

Selo Sakule u opštini Opovo, u Južnobanatskom okrugu, ima jednu veoma neobičnu tradiciju. Naime, u ovom vojvođanskom selu, decenijama unazad organizuju se “trke magaraca”.

Tradicija zabave na leđima magaraca

Prve trke magaraca u Sakulama organizovane su 1998. godine i od tada je poslednja subota u martu tradicionalno rezervisana za manifestaciju “Ovčarski dani”, u okviru koje se odvija i spomenuta trka.

Trke magaraca nisu jedinstvene samo za selo Sakule. U Vojvodini se organizuju i u opštini Bačka Topola kao i u Bačkim vinogradima u okolini Subotice, svakog avgusta, duže od 20 godina.

Kako izgledaju trke magaraca u Sakulama?

Srba Stanojev, lokalni meštanin Sakula i dobar poznavalac trka, pomogao nam je da saznamo nešto više o ovoj lokalnoj manifestaciji.

“U želji da posetioce što duže zadrže na Ovčarskim danima, kako bi se što veći broj ovaca prodao, a lokalno stanovništvo dodatno zaradilo, oranizatori su u program dodali takmičenje u jahanju magarca” – navodi Stanojev.

“Jahači se takmiče u tri kategorije. Prva se odnosi na učenike od prvog do petog razreda osnovne škole. Ovi takmičari imaju pravo na asistenciju odraslih. U drugu kategoriju uvršteni su mladi do 15 godina, dok se treća odnosi na veterane, među kojima ima i žena”.

Trka magaraca u selu Sakule (2011). Foto: ORCA

“Međutim, kako magaraca nema u zadovoljavajućem broju ni u Banatu, ali ni u drugim okruzima, u toj trci se uprežu jedni te iste magarci iznova i iznova.

Skoro sve preostale jedinke, smeštene su u Specijalnom rezervatu prirode Zasavica, odakle ih Sakuljani zajme zarad svog takmičenja. Poneki primerak je, istina, i u posedu stočara“ – pojašnjava Stanojev.

Da li takmičari smeju da koriste “batinu”?

Jedino je najmlađim jahačima, osnovcima, dozvoljeno da koriste pomoć pruta, dužine 20 do 30 centimetara. Druge dve kategorije takmičara ne smeju da imaju nikakva pomagala, osim malo deteline ili šargarepe, kojima pokušavaju da odobrovolje svoje magarce.

Što se tiče drugih vrsta „podsticaja“, magarca smeju samo šakom da “mlatnu po sapima”. To pravilo je novo i ishodi iz jednog nemilog slučaja.

“Ima tome petnaestak godina, Ovčarski dani su se uveliko zahuktali, a trka zaživela”, Stanojev priča. Postalo je pitanje prestiža ko će iz takmičenja da izađe kao pobednik.

“Iz tog razloga, takmičari su koristili podugačke štapove, u službi podstreka magaraca. Jedan od njih, najvremešniji, baš je preterao, svog magarca je “ubio od batina”. I što ga je više tukao, magarac je bio neposlušniji. Iz publike su se čuli različiti povici, i negodujući, i odobravajući” – priseća se Srba.

Trka magaraca u selu Sakule (2011). Foto: ORCA

Kako su priredbu pratili i brojni mediji, jedan od njih je preneo vest o bezobzirnom ponašanju tog nemilosrdnog čoveka, spremnog da svim sredstvima dođe do trijumfa.

Ubrzo je usledila osuda javnosti, ali i prijave nadležnim institucijama. Organizatori Ovčarskih dana su ovo ozbiljno shvatili, pa su od tada propisi izmenjeni i zabranjeno je prekomerno i nepotrebno nasilje nad životinjama.

“Manifestacija time nije izgubila ništa od svog zabavnog karaktera, niti nepredvidljivosti. Jer, onaj koji startuje uspešno, i drži tempo do sredine kruga, nikako ne mora da bude pobednik u krajnjem ishodu.

Desi se, naime, da se njegov magarac neočekivano „ućudi“ i zbaci ga sa grbače. Padovi nisu rizični, s obzirom na visinu životinje od nešto više od jednog ipo metra. Zato se jahač na svog sivka ponovo popne, u pokušaju da nadomesti izgubljeno vreme.

Kako ga ubediti da nastavi trku, tajna je svakog takmičara pojedinačno” – zaključuje Stanojev.

Da li je fer koristiti magarce za zabavu?

Ljudsko društvo, ovakvo kakvim ga danas poznajemo, bilo bi nezamislivo bez upotrebe životinja. Životinjama dugujemo toliko toga. Od mesa, mleka, kože, krzna, proizvodnje lekova i drugih proizvoda. Dalje, bez radne snage životinja, čovek ne bi mogao da obezbedi temelje savremene civilizacije.

Međutim, gde je granica “opravdanog” korišćenja životinja i zloupotrebe istih?

Na to delikatno pitanje je jako teško dati odgovor.

Ljudi u selima su izuzetno vezani za životinje. Veliki deo tradicije, narodnih običaja, verovanja i legendi, skrojen je oko životinja. Isto važi i za Sakule.

Magarci se u tom vojvođanskom selu gaje duže od jednog veka, međutim poslednjih decenija, kako se sela u Srbiji gase, značajno opada i broj magaraca. U želji da obnove skoro pa zaboravljenu tradiciju uzgoja magaraca, meštani Sakula, pokrenuli su ovu manifestaciju.

Svrha same manifestacije je da zabavi posetioce i privuče nove da posete “Ovčarske dane”. Ipak, postoji i dublje značanje za lokalno stanovništvo. Osim zabave i oživljavanja stare tradicije uzgoja magaraca, ovo je svojevrsna inicijacija mladih dečaka u svet odraslih.

Dečaci tada često po prvi put učestvuju u takmičenju sa svojim očevima, a kako se manifestacija održava četvrt veka, mnogi dečaci su u međuvremenu postali očevi, koji sada svoje sinove dovode na ovo takmičenje.

Za mnoge porodice, ovo nije samo dan kada će prodati ovce, već dana kada se kroje porodične uspomene i prenose običaji sa jedne generacije na drugu.

Ipak, ono što je za nas ljude, tradicija i običaj, za druga živa bića, može biti veoma neprijatno iskustvo.

Da li magarci osećaju strah i patnju?

Odgovor je da. Životinje imaju kapacitet da osete bol, patnju, strah i stres na isti način kao i ljudi. Brojna naučna istraživanja, nedvosmisleno potvrđuju ove tvrdnje. Neverovatno je koliko zajedničnih osećanja i emocija možemo podeliti sa životinjama.

Kako se magarci osećaju tokom ovog događaja? Pa sigurno se ne osećaju smireno i prijatno. Isto pitanje možemo postavi i sebi: “Kako bismo se mi osećali da smo na njihovom mestu”?

Trka magaraca u selu Sakule (2011). Foto: ORCA

Hajde da se zamislimo i postavimo sebe u taj kontekst.

Trke magaraca u Sakulama mogu potrajati i po nekoliko sati, s obzirom da se takmičenje odvija u tri različite kategorije. Kako broj magaraca opada, nema ih dovoljno za sve takmičare, pa se mnogi magarci uprežu više puta tokom dana.

Iako je poslednjih godina zabranjeno korišćenje batine od strane starijih takmičara, mladi i dalje mogu koristiti prut. To možda neće naneti veliki bol životinji, ali zaisigurno joj izaziva osećaj stresa i nelagode.

Veliki broj ljudi, buka, povici, navijanje, glasna muzika i sve što masovne manifestacije nose sa sobom, takođe mogu uplašiti ove životinje. To se često da i primetiti po njihovom ponašanju. Tada se opiru i zbacuju svoje jahače, a mi pogrešno mislimo da je po sredi samo ona poznata tvrdoglavost magarca.

Tamna strana zabave: nasilje nad slabijima se uči od malena

Osim fizičkog i psihičkog povređivanja životinja, ova manifestacija otvara još jedno važno pitanje: kakav primer dajemo deci?

Da li je ovakav vid zabave opravdan i primeren za decu uzrasta od 7 do 12 godina koja se takmiče u kategoriji najmlađih?

Trka magaraca u selu Sakule (2011). Foto: ORCA

Deca u tim godinama, nalaze se u formativnom periodu, kada upijaju sve ono što vide i čuju od odraslih. Sve što je u mlađem uzrastu naučeno gledajući primer odraslih, manifestuje se u narednim fazama njihovih života.

Ukoliko decu učimo da je u redu povređivati drugo živo biće radi zabave i tom prilikom ga još i bodrimo, odnosno najvijamo za njega, to može izazvati potpuno suprotan efekat od očekivanog.

Bliskost dece i životinja pomaže razvoju empatije, a osećaj empatije ne može se adekvatno razvijati u trenucima kada podržavamo nasilje, koliko god nam to izgledalo bezazleno. Pa čak iako je to predstavlja deo tradicije i nekog kulturnog nasleđa iz prošlosti.

Za kraj, zapitajte se: da li je važniji trenutak zabave (pa makar to bio i deo tradicije) ili poštovanje drugih živih bića sa kojima delimo životni prostor?

Možda je ovo baš pravo vreme da zajedno kreiramo nove običaje, koji će negovati saosećanje, dobrotu, solidarnost i ljubav prema prirodi i životinjama, kako bi naša deca izrasla u odgovorne i saosećajne ljude koji poštuju jedni druge i živi svet oko nas.