Ljubav za ceo život: gradnja zemljom

Podelite ovaj post:

U pitomom, ušorenom selu Mošorin nadomak Titela, nalazi se sedište Kluba finih zanata, čija je delatnost gradnja zemljom, odnosno obnova kuća od zemlje i prirodnih materijala.

Njime predsedava arhitektkinja Dragana Kojčić, pionirka u misiji povratka tradicionalnom vidu građenja. I, valjda, zbog tog posla kome se predala, uvek dobro raspoložena i jedna veoma prijatna osoba.

Iako su i ona, i njena kuća od blata i slame nadaleko poznati čak i izvan Srbije, javnost muči još mnogo nedoumica. Recimo, ako su takva staništa zaista savršena, kakvim ih ona doživljava, zašto nisu u široj upotrebi?

Odgovoriće ona rado, jer i to je deo njene misije propagiranja resursa prirode kojim smo izdašno obdareni. Uguraće nas nekako u svoj prenatrpan raspored i reći:

Zemlja ima ogromni potencijal

Sa zemljom je stupila u kontakt rano, rođena u Vojvodini, gde se od ovog materijala masovno zidalo. Ali, kao dete nije imala pojma šta znači živeti u kući od ćerpiča.

Ni kasnije, na Departmanu za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, ni jedan predmet nije obrađivao ovu oblast. Tek je od profesora ekologije Slobodana Krnjetina saznala ponešto o zemljanim kućama, „ekološki najzanimljivijim“, po njegovom tumačenju.

Nakon završenih studija, posao ju je odveo u Ruandu, a potom na specijalizaciju u Francusku, gde se bolje upoznala sa pravilima te vrste neimarstva, a nedovoljno iskorišćenom nasleđu i naših predaka.

„Nakon 10 godina ozbiljnog bavljenja ovom oblašću, mislila sam da znam sve o zemlji kao materijalu“, napominje ona.

Međutim, tek kada je, pre četiri godine, upisala doktorske studije na Scenskom dizajnu u Novom Sadu, „kako bi zemlju sagledala i iz drugih uglova“, shvatila je da je „opet negde na početku“.

Jer, taj magični medijum pruža bezbroj mogućnosti komunikacije, od gradnje, do slikarstva, vajarstva, primenjene umetnosti.., i čak – kulinarstva.

„Jednom kad dodirnete zemlju, to je ljubav za ceo život“, ona konstatuje.

Ta ljubav nije slepa, već poduprta činjenicama o dobrim svojstvima voljenog „bića“. Naime, „zemlja je zdrava, topla, plemenita, podobna recikliranju, imuna na požare, akustično komforna…“, ako se koristi u graditeljstvu.

„Osim toga, zemlja ima sposobnost da upije višak vlage iz vazduha, pa da ga, po potrebi, otpusti, zbog čega kažemo da ove kuće ‘dišu’“, Dragana naglašava.

Uska veza sa našom tradicijom, podrazumeva njeno veliko poznavanje i iskustvo u manipulisanju.

Granja zemljom ima po koju manu

Stanovište da je dobar izolator, velika je zabluda, pa joj se dodaju trska i slama, koji zadržavaju vazduh i sprečavaju ga da se kreće, čime zemlja nadoknaćuje ovaj nedostatak.

Kuće od zemlje ne vole zemljotrese, tj. ne reaguju dobro na te horizontalne potrese. Zato se naboj kao tehnika, uglavnom, ne koristi u područjima sklonim seizmičkim aktivnostma, već drvena konstrukcija gde je zemlja samo ispuna.

Najveći „neprijatelj“ zemlje je voda. „Tako da moramo dobro da uradimo temelje i hirodizolaciju kad danas gradimo zemljane kuće, da se kapilarna vlaga ne bi podizala. Isto tako, krov mora imati dobar prepust da bi štitio zemljane zidove od kiše i snega“, opominje Dragana.

Istovremeno, da nema vode, koja povezuje molekule gline, zidovi od zemlje ne bi mogli uspravno da stoje. Tako je ovaj najveći neprijatelj istovremeno i najveći saveznik zemlje.

Vratimo se prednostima: akumuliraju toplote koja se postepeno otpušta idu na ruku masivni zemljani zidovi. „Zato se i kaže da takve kuće ‘zimi greju, a leti ‘lade’“, primećuje naša sagovornica.

„Gradnja zemljom pruža mogućnost da svi članovi porodice učestvuju u tom procesu, i kreativno se ispolje“, Dragana veliča i te potencijale zemlje.

O trajnosti zemljanih zdanja Dragana ne treba ništa kaže, jer o tome više od hiljadu godina govori Kineski zid. Štošta mogu da dodaju i prvi soliteri u gradu Šibamu u Jemenu, iz 16. veka, nazvani „pustinjskim Menhetnom“.

Priču o dugovečnosti mogu da dopune i delovi Liona i nekih nemačkih gradova, Alhambra u Španiji ili Lisabon i mnogi drugi gradovi u Portugaliji…

Stoga, Dragana ne vidi razloga da gradnja zemljom bude samo hobi. Od ovog materijala se, osim vikendica, mogu praviti i moderne kuće, javni objekti najrazličitijih namena, kao i komercijalni i verski objekti.

Foto: Klub finih zanata

Primer poslednje od nabrojanih mogućih primena je Kapela pomirenja Martina Rauha u Berlinu, kompaktno moderno zdanje elipsoidnog oblika.

Šta onda reći do da za zemlju kao multifunkcionalni resurs – „nema granica“.

Ali, u svakoj priči ima neko „ali“: u urbanizaciji gradova i masovnoj proizvodnji višespratnica smetalo bi to što ovo iziskuje velike količine materijala, koji bi odnekle morao da bude dopreman.

U datom kontekstu možemo da zamislimo oglodana brda na periferiji zemljanih gradova. I mnogo blata na njegovim ulicama.

Ipak, taj imaginarni prizor ne treba da nas spreči da od zemlje i drugih prirodnih materijala pravimo vikendice, ali i pojedine (javne) objekte u gradovima, a naročito mesta gde borave deca – obdaništa, škole i slična.

I sad, da podvučemo crtu: šta se dobija, a šta gubi tim ekološkim načinom zidanja?

Gradnja zemljom traži strpljenje i težak fizički rad

„Dobija se zdrava kuća koja diše zajedno sa svojim stanarima, u koju su oni utkali svoje vreme, trud i maštu“, naglašava arhitektkinja.

Međutim, takva kuća ne nastaje „preko noći“, za nju treba i vremena, i strpljenja. Zato ona preporučuje graditeljima-namernicima da pre nego što se za nju odluče, prvo posete neke od radionica ili tih specifičnih gradilišta.

„A danas ih ima sve više“, ona ističe. I dodaje da čak i ako niste spremni da se upustite u avanturu zvanu gradnja zemljom, a i dalje želite zemljanu kuću, valjalo bi da na bilo koji način učestvujete u ovom procesu. I bar naučite kako da svoj dom obnovite, ako za to bude bilo potrebe.

Ujedno će romantična slika koju najverovatnije imate o tome kako izgleda gradnja zemljom, postati bar malo realnija.

I, ne treba se zaletati! Prvo napravite manje objekte, recimo – WC, ostavu, garažu, pa tek onda pređite na ozbiljnije poduhvate. Ni tad ne preterujte sa nepotrebnim kvadratima.

Foto: Klub finih zanata

Sledi možda i najčešće pitanje – da li je skupo praviti kuće od blata?

Rols rojs od zemlje

Hajde da na to pitanje odgovorimo jednim drugim: da li je skupo imati auto? Zavisi da li je taj auto jugo ili rols rojs“, poentira naša sagovornica.

Pa, ako pravite vikendicu ili manju kuću u sopstvenoj režiji, materijalom koji imate na licu mesta, tada gradnja nije skupa.

Ali, ako želite vilu sa podnim grejanjem, solarnim panelima i toplotnim pumpama (…), pa još uvezete zemlju sa drugog kraja sveta, jer biste da imate deo marokanske pustinje, a pritom ste još i ljubitelj principa „ključ u ruke“, onda izgradnja takvog zdanja nikako ne može da bude jeftina.

„Generalno, kuće od zemlje su pristupačne savremenom čoveku, što se materijala tiče, naročito ako pričamo o ruralnim sredinama“, Dragana potcrtava.

Najveći problem je nedostatak majstora (bilo koje vrste, a posebno terra-neimara).

Sdruge strane, tu je i pogrešno uverenje ljudi, a posebno sa ovih prostora, da rad takvog majstora ne treba puno da košta.

„Rad sa zemljom je težak fizički rad i, kao takav, treba da bude pošteno kompenzovan“, ona je izričita.

Kad se sve sabere, finansijski vam dođe maltene na isto, pravili kuću od blata ili od betona i cigala.

Zašto smo, onda napustili tradicionalni način zidanja od prirodnih materijala, pa i zemlje? Iz mnogo razloga, ali prvenstveno – zbog potrebe za brzom gradnjom nakon velikih ratova.

Pitanje lepote

Ono što je kod kuće od zemlje neosporno – to je njena prefinjena estetika. Međutim, iz potrebe za lepotom, svima nam svojstvene, ponekad nam je dovoljno da kuća samo liči da je pravljena od naboja.

Stoga, a i da bi proces učinili bržim, u zemlju se dodaje cement, kako se „sprečava njena suštinska akcija disanja“.

Građene tradicionalno i po takvom kriterijumu smeštene, kuće od zemlje čine se kao sastavni deo pejzaža. „One i metaforički i zaista izranjaju iz okoline u kojoj se nalaze“, navodi arhitektkinja.

Foto: Klub finih zanata

„I, što je za neke od nas gotovo jednako bitno, čak i kad se završi njihov vek, one se samo vrate nazad, zemlji, poštujući prirodan poredak“, dodaje.

Kuće od betona, nažalost, i tokom pripreme materijala, pa potom transporta i izvedbe, a naročito kad su „odslužile“ svoje, ne mogu da se pohvale ovako prirodnim tokom.

Kulturološki značaj koji ima gradnja zemljom

Osim što zemljane arhitektonske tvorevine mogu da zadovolje najviše estetske i ekološke standarde, one doprinose graditeljskoj raznolikosti, spajajući moderno sa nasleđenim. Ipak, ne otkrivaju „rupu na saksiji“, s obzirom da su tipovi gradnje odavno smišljeni.

„Naši profesori iz Francuske su nam predavali da gradnja zemljom obuhvata 12 osnovnih tehnika, sa oko 100 varijacija, u zavisnosti od toga gde se gradi i koji materijali su na raspolaganju“, Dragana objašnjava.

Samo u Vojvodini imamo lagumice, ukopane u Titelskom bregu ili uz Dunav, poput zemljanih pećina u kojima su ljudi nekada živeli. Slede zemunice, u vertikalnim usecima u tlu, na dubini od oko metar.

Tu su i kuće od naboja, gde ne postoji drvena konstrukcija, već se zemlja sabija u slojevima. Sledeće su kuće od ćerpiča, pravljene ciglicama od nepečene zemlje. One od pletera podrazumevaju noseću drvenu konstrukciju, na koju upliće sitnije pruće, i zatim olepljuje „lepom“.

„U Vojvodini su postojale i putrike, kuće sa ravnim krovom od zemlje. U ostatku Srbije ima više kamena i drveta, pa je uvek prisutna drvena konstrukcija sa različitim ispunama i brojnim nazivima“,  Dragana podučava.

Foto: Klub finih zanata

Kad sve to već znamo, na nama je da te tehnike prilagodimo meri današnjeg čoveka, pa ko zna kakve sve bravurije budemo razvili.

Tehnološke finese

Ipak ima još finesa što se tiče izgradnje kuća od zemlje – iako od svake vrste može da se gradi, svaka diktira adekvatni tehnički postupak. 

Pa, ako je zemlja glinovitija (masna), upotrebićemo tehniku ćerpiča i blatnih maltera. Za naboj, iako je potrebno da imamo glinu, gotovo je jednako bitno da imamo i krupniji šljunak i kamen.

Foto: Klub finih zanata

Mošorin je u ovom pogledu otvoren za mnoge solucije, sa „crnicom“ u svakom dvorištu, i nešto crvenijom zemljom u obilju, pogodnom za pravljenje peći, kao i lesom na obližnjem Titelskom bregu, za završne maltere.

Jedna romska porodica je, opet, od zemlje „slatine“ (slane zemlje) pripremala i prodavala ciglice (ćerpiče).

Zbog takvih specifikacija, Mošorin je prepoznatljiv po zemljanim kućama.

Gradnja zemljom kroz radioničarski program

S obzirom da sama veruje u beskonačan potencijal zemlje, ali i da uviđa da je sve više ljudi ekološki osvešćeno, Dragana u okviru Kluba finih zanata sprovodi radionice.

Cilj većine je da polaznici nauče osnovne principe rada sa zemljom – od njenog testiranja, preko same izvedbe, pa sve do pravljenja maltera.

Foto: Klub finih zanata

„Velika većina polaznika su vlasnici starih zemljanih kuća koje žele da obnove, ali ima i sve više onih što bi da naprave nove“, opisuje svoje radioničare, a kasnije i prijatelje.

Naravno, ima i onih koji samo hoće da pobegnu od monotonije rada u kancelarijama i da se radno druže i upoznaju ljude sličnih interesovanja.

Misija Kluba finih zanata

Radionice su i glavna delatnost Kluba, a edukacija – svrha i misija. Povremeno se tokom godine ovde organizuju i festivali čiji je cilj promocija zemljanog graditeljstva.

Na istoj adresi je neko vreme postojala i radnja građevinskog materijala (i alatki) “Earth&Crafts”, pa je sve zajedno nazvano (za sad još neformalno) – Centar za zemljanu arhitekturu.

Ciljevi centra su bili i jesu – da se sačuvaju lokalne tehnike gradnje i ogromna viševekovna znanja sa ovih prostora, i da se ona unaprede i prilagode savremenom načinu života.

Težnje idu i u pravcu omogućavanja izbora ljudi da žive u kući od prirodnih i lokalnih materijala, ali i da se poveća broj majstora da se stare kuće od zemlje sačuvaju i grade nove.

Želja je i da mladi – deca, đaci, student,i imaju priliku da se upoznaju sa ovim materijalima.

Foto: Klub finih zanata

U tom pravcu idu i radionice, kojih ima za opštu populaciju, samo za žene (kako bi bile vidljivije u ovom pretežno muškom zanatu), za decu i cele porodice.

Te škole terra-graditeljstva fleksibilne su i po pitanju trajanja, te je tokom ovih 12 godina od formiranja Kluba bilo jednodnevnih i višednevnih „kurseva“, ali i dvonedeljnih kampova, u saradnji sa različitim organizacijama iz zemlje i inostranstva…

Internacionalna saradnja prisutna je i u organizaciji festivala Regio Earth, iako u komšijskom obimu, sa kolegama iz Rumunije i Mađarske. Dok ovaj festival menja lokaciju iz godine u godinu, LALA festival se drži svoje mošorinske rezidencije.

Širenju praktičnih znanja biće od velike koristi to što su Dragana Kojčić, Ružica Janjić i Olja Todosijević 2022. dobile prve ECVET (Evropski sistem prenosa bodova u oblasti stručnog obrazovanja i obuka) diplome za majstore (i majstorice) za obnovu kuća od zemlje u SHS (Sdružení hliněného stavitelství) centru u Češkoj.

Foto: Klub finih zanata

Čim se potpiše Memorandum o razumevanju sa ostalim partnerima iz EBE (Earth Build Europe) grupe, naše majstorice će kroz obuke širiti krug stručnih za obnovu i gradnju kuća od zemlje. I to ne samo u Srbiji, nego i u čitavom regionu.

Tako Centar za zemljanu arhitekturu pomera svoje, ali i opšte granice, u pravcu maksimalnog iskorišćenja potencijala onog što nas sve, u manoj ili većoj meri okružuje.

„Bilo bi divno da uspemo da završimo spavaonice i učionicu u Mošorinu. Sa druge strane, naučili smo da uživamo u procesu i da radimo sa onim što imamo na raspolaganju, pa tako funkcionišemo i u ovom formatu“, Dragana navodi.

Globalno gledano, situacija je sve više na strani filozofije mošorinske udruge.

Jer, iako smo se, kao ljudi, prilično otuđili od prirode, pandemija i stresovi u društvu, vraćaju nas ponovnom promišljanju o upotrebi resursa koje imamo nadohvat ruke.

Ali, uvek može bolje, jednostavnije, prirodnije…, Dragana je uverena. Samo jedna namenska poseta Mošorinu i vas će u ovo da ubedi.

Pa ćete krenuti od police, preći na ostavu, nastaviti sa kućicom za odmor u prirodi…, osvojeni ljubavlju za ceo život. Samo je taknite, i gotovi ste.