Andrej Josifovski Pijanista: političari su uništili arhitekturu

Na Bari Revi, preko puta Višnjičke Banje, niče ogromni parterni portret Dragoljuba Bakića, arhitekte i velikog borca za životnu sredinu. Autor je Andrej Josifovski poznatiji kao Pijanista.

Umetnik poznat po izgradnji plovećeg portreta novinara Jovana Memedovića od plastičnih flaša na reci, ali i po brojnim muralima i umetničkim instalacijama poput Isusovog raspeća na banderi sa nadzornim kamerama, odlučio je da oda počast jednom od najpoznatijih arhitekata koji se borio da vrati razum i čast profesiji kojoj i sam Pijanista pripada.

„Ja sam to radno nazvao ’Nisam to što misliš’. Arhitektura je poziv koji je ovde izgubio svaki smisao jer se njome ovde bave ljudi koji nisu za to kompetentni, poput raznih propalih političara ili političara koji će tek da propadnu.

Uništili su profesiju koja je, uz medicinu, bila najuzvišenija u svakoj civilizaciji.“, govori Pijanista.

Da li je to novi ekološki projekat posle uspeha Jovana Memedovića od flaša?

Jeste. I novi projekat je veoma ekološki osvešćen. Razlog je lokacija. Portret se nalazi na Bari Revi u koju su i dalje nepoznati počinioci navukli tone i tone građevinskog šuta ko zna odakle. Verovatno iz zabranjenog grada na vodi.

Zatrpali su je u toliko meri da se iz šuta više ne vidi ni drveće koje je visoko osam metara. Ogromna površina je prekrivena. Neverovatan mi je odnos ljudi sa najviših funkcija koji se bahate i misle da su jači od prirode i da su iznad svega što ih okružuje.

Zbog čega si odlučio da baš tu postaviš Bakićev portret?

Jer je on za života zagovarao očuvanje Reve, jer je bio u prvim radovima kada se protestovalo zbog ovog zločina protiv prirode, jer ta deponija gleda ka Višnjičkoj banji u kojoj je Bakić sa suprugom Ljiljanom projektovao naselje u kojem je i živeo i koja je poslednja, zaista humana, stambena celina u Beogradu.

Taj prostor je po meri čoveka, osmišljen je tako da čoveku bude prijatno da boravi u takvom kolektivnom stanovanju. Dragoljub je branio i javno zagovarao problem bare Reve, a Udruženje Bela Čaplja je tamošnji park nazvala po njemu.

Kako će izgledati tvoje novo delo?

Portret je napravljen od kocki, građevinskog otpada, dugačak je 20 metara, širok 13. Iako tako velik, on je samo tačka na toj beskrajnoj deponiji građevinskog otpada površine 17 hektara.

Tek u tom poređenju vidimo kolike su razmere ljudske gluposti na mestu koje je prirodno dobro i koje bi u slučaju izlivanja Dunava trebalo da štiti grad od poplava.

I tvoja dosadašnja dela izazivala su burne i oprečne reakcije javnosti. Kakva bi idealna reakcija bila na ovo što sada završavaš?

Šta je uopšte idealno? U ovoj državi je sve legalno i idealno, živimo zlatno doba i nema nikakvih odstupanja od zakona, ali u praksi to ne izgleda baš tako. Dopunjen je Zakon o planiranju i izgradnji koji sada nalaže da investitor mora unapred da obezbedi gde će se ukloniti šut koji nastaje prilikom rušenja postojećih objekata.

U Vinči sada postoji prerada takvog otpada, ali to ne rešava problem, jer još uvek ne postoji sprovođenje i kontrola tog istog zakona, mi ne znamo da li se otpad zaista tamo i vozi. Bara Reva je samo dokaz da ne završava sav otpad na preradi.

Idealan scenario bi bio da neko zaista sprovede taj zakon i mi konačno vidimo potpunu reciklažu građevinskog otpada. Postoji projekat sa kojim konkurišem već duže vreme: želim da izgradim ekološko selo odnosno reciklažno, RE-selo.

Imam ideju da pravim radionice gde bih 100 posto reciklirao građevinski materijal u predmete koji se ponovo mogu upotrebiti. Onda bih na Revi postavio poligon za eksperimente mladih umetnika koji će tu nalaziti načine da recikliraju i žive u skladu sa prirodom.

Sećaš li se kada si u svojoj umetnosti ekologiji posvetio punu pažnju?

Mislim da su neke prve akcije bile na časovima Građanskog vaspitanja u gimnaziji, ali od kako merim svoje umetničko stvaralaštvo, verovatno je prvi veliki iskorak bio portret Jovana Memedovića.

Često sam u svojim radovima obrađivao paralelno više tema, pa sam se osvrtao i na očuvanje prirode povremeno, ali nešto što je skroz upućivalo na ekologiju je taj rad od flaša, odnosno lik Jovana Memedovića koji pliva na reci.

A, možda mi je prvi ekološki performans pao na pamet kada sam vaspitan da ne sme da se baci papirić na ulicu, da tako nešto nije u redu i zbog čega nije u redu. I dan danas se srećem sa ljudima koji potvrđuju da nam je ta borba potrebna.

Poslednji primer imam sa momcima, fizikalcima, koje sam najmio da mi pomognu kod najnovijeg projekta. Jedan momak od 19 godina, završava paklu cigareta i preda mnom je baca u žbun.

Nisam odmah reagovao, ali kad smo završili posao, rekao sam mu da samo idem da pokupim to smeće sa travnjaka. Direktno sam se njemu obraćao da bi ga makar malo bilo sramota.

Pitanje je da li svet može da se promeni i hoće li ikada biti kritičke mase koja može da menja ili se sve svodi na utopiju?

Koliko ti je to pitanje važno?

Iskreno, mnogo sam razmišljao o tome kako sam započeo novi rad. To pitanje je za mene od životne važnosti!. Razmišljam koliko sad ovde postoji lažnih ekologa, mislim tu na ljude koji su shvatili da je trend biti zelen, a u stvari i ne znaju šta to zaista znači, šta može da se uradi i koliko je važno da vodimo računa o prirodi.

Mnogo mi znači ekologija, ali je pitanje koliko znači ljudima oko mene. Jednom je čovek ispred mene u saobraćaju otvorio prozor kola iz ispraznio pepeljaru i izbacio svo smeće.

Pratim ga, trubim mu, on otvara prozor besno, a ja kažem da mu već 200 metara iz kola ispada nešto. On zbunjeno kaže „hvala, hvala“, staje u zastavnu traku i gleda šta mu je to sa kola ispalo. Nije mu jasno šta sam uopšte hteo da mu kažem.

Ja onda odem kući nervozan, jer na direktan način ne mogu da utičem na njih, niti takvi ljudi imaju svest da shvate šta nije u redu kad je očigledno bacanje smeća u redu. Moram da se pomirim sa činjenicom da nemamo svi jednaku svest o prirodi i svetu oko sebe.

Kada pričaš o ljudima koji nemaju svest o tome dok im direktno ukazuješ na greške, kako im umetnošću poručuješ istu stvar? Mogu li da shvate sve to?

Neki ljudi misle da je umetnost elitistička. Umetnost je uzvišena, može da bude, ali ne mora biti elitistička. Mislim da moraš biti obrazovan da bi na pravi način doživljavao i pratio umetnost.

Moja dela su napravljena tako da bi trebalo da ih shvate i oni koji možda nemaju tu vrstu obrazovanja. Onaj performans sa flašama u vodi može svako da prepozna. Znao on Memedovića ili ne, prepoznao njegov lik ili ne, svako može da shvati da je to jedno ostrvo od plastičnih flaša i na šta ja tu upozoravam.

Ima li stav prema tome i da li ga je briga, to je sad već druga tema. Mislim da su moji radovi pokazali da imaju snagu da pokrenu za razmišljanje iako je umetnost na ovim prostorima skrajnuta i ne predaje joj se previše značaja.

Ne samo ekološki već i drugi, poput onog raspeća na banderama sa kamerama. Većina možda nije znala o čemu se radi, ali sam siguran da im je to stvaralaštvo bilo zanimljivo i zbog toga su ga delili da postane viralno.

Muzeji tu snagu više nemaju, a sada svaki stvaralac ima neki svoj mini muzej na svom profilu na društvenim mrežama, pa ga publika posećuje onoliko koliko je zanimljiv.