Zapis – sveto drvo u srpskoj tradiciji
„Meštani šest godina ne smeju da pomere sveto drvo kruške koje je palo na put kod Pirota,“ glase vesti iz 2013. godine. U pitanju je sveto drvo – Zapis.
„Oko ovog drveta su se decenijama okupljali meštani i obeležavali seoske slave i obavljali verske obrede. Drvo je palo od starosti i preprečilo put. Od tada imamo velikih problema da stignemo do svojih imanja. Niko se zbog sujeverja ne usuđuje da uzme motornu testeru u ruke i saseče drvo,“ rekao je tada jedan od meštana Pirota, Voja Marković.
Čajkanović definiše sveto drvo zapis kao: „Senovito drvo, fetiš, koje se nalazi u polju i u kome je urezan krst.“1Čajkanović, Veselin (1994). „Zapis”. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga
Prema pojmovniku srpske kulture, poznat je još i kao potpis, miro, bogomolje.
Koje drvo se bira za zapis?
Za sveto drvo zapis se najčešće bira drvo hrasta, zbog tradicionalne veze sa staroslovenskim bogom Perunom, ali, za zapis može biti odabrano i neko drugo drvo: cer, brest, divlja kruška.2Čajkanović, Veselin (1994). „Zapis”. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga
Međutim, mogu se obožavati i pojedini istaknuti primerci: bor kralja Milutina u Nerodimlju, kruška kod Đevđelije, brest u Petrovgradu, orah kod Molovina u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji („najstarija jugoslovenska lipa“ – Šulek)3Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga.
Poreklo kulta svetog drveta zapis
Kult svetog drveta zapis jedno je od najstarijih i najdublje ukorenjenih verovanja u pravoslavnoj kulturi koje vodi poreklo iz staroslovenske mitologije u kojoj su božanstva vrlo konkretno otelovljena u prirodi. Ovaj kult je toliko prihvaćen da u njemu učestvuju i sveštenici.4Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga
Senovito drvo
Sveto drvo zapis spada u grupu senovitih drveta, odnosno drveta za koja se verovalo da one pripadaju ili nekoj duši (npr. bosiljak koji je samonikao na Isusovom grobu) ili dobrom ili zlom demonu (brest, jasen, jela, bor pripadaju vilama, a zova i orah zlim demonima), ili divovima – koji su najstarije forme paganskih bogova, i najzad – božanstvima.5Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga
Međutim, određeni naučnici smatraju da biljka ili drvo sami po sebi nikada nisu bili obožavani, već da su oni eventualno mogli biti smatrani stanom demona ili božanstva, što znači da su sveta drveta najprimitivniji hramovi.6Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga
Zapis je tabuiran i neprikosnoven, što znači da se na njega ne sme peti, njegove grane i stablo se ne smeju uništavati. Ne smeju se čak ni skupljati grane koje su otpale same od sebe, jer se smatra da će prokletstvo stići onoga ko to učini, kao i celu njegovu porodicu.7Čajkanović, Veselin (1994). „Zapis”. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga
U tabuiranost zapisa, veruje se i dan-danas. Pored primera o srušenom drvetu kruške koje niko nije smeo da pomeri sa puta, setimo se i hrasta u Savincu, kod Takova, starog 600 godina. Ovo drvo je posečeno radi izgradnje auto puta, ali su meštani dugo negodovali zbog najavljene seče Zapisa i izazvali tadašnju ministarku infrastrukture da dođe i lično proba da ga poseče ako sme.
Skidanje kletve senovitog drveta
Čajkanović ističe da postoji način da se onaj koji seče senovito drvo zaštiti od uroka: „Jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj.“
Smatra se da ova metoda uspeva jer se veruje da kamen ima moć da privuče i veže za sebe svaku dušu, kao što grobni spomenik ima za primarni cilj da za sebe veže pokojnikovu dušu, kao i beluci kojima se oivičuje grob i beluci koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji strah da se ne povampiri.
Tako i kamen koji se stavlja na panj ima zadatak da veže dušu drveta uz sebe, te da ona ne bude u mogućnosti da ode i izvrši osvetu.8Čajkanović, Veselin (1973). „Kult drveta i biljaka kod starih Srba”. Mit i religija u Srba: izabrane studije. Beograd: Srpska književna zadruga
Hrišćanski običaji vezani za sveto drvo – zapis: zavetina
Zapis je smatran za mesnu svetinju. Osveštavali bi ga jednog od kalendarskih praznika koji je obeležavan kao zavetiš, ondosno obetina, tj. kao seoska slava – zavetina. Zavetine imaju funkciju da zaštite selo i useve od nepogoda, a i radi letine, dobrobiti stoke itd.
Oko zapisa se sprovode litije krstonoše, odnosno, meštani sela tri puta obilaze oko zapisa, sveštenik ga osveti i pričesti, tj. obnovi se krst i sipa ulje s tamjanom u rupu provrćenu svrdlom, pa se onda obeduje pored drveta.
Pored više zapisa u polju, postoji i glavni ili opšti zapis u naselju ili pored njega, i tu se obavlja glavni obred. Glavni zapis se još i kiti, i pod njim se seče kolač i kolje brav, tj. prinose mu se žrtve.9Čajkanović, Veselin (1994). „Zapis”. Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama. Beograd: Srpska književna zadruga
Litije – krstonoše
Litije – krstonoše su u delu Milana Vukovića, opisane ovako: „Svako selo ima jedan određeni dan koji praznuje da bi zaštitilo svoju letinu od vremenskih nepogoda ili umolilo Boga za blagodetnu kišu. To je obično neki dan između Uskrsa i Petrovih poklada. Toga dana narod se iskupi kod crkve, pa na čelu sa crkvenim znamenjima: krstom, ikonom i crkvenim barjacima obiđe što je moguće veći prostor seoskog atara.10Vuković, Milan T. (2004). „Litije – krstonoše”. Narodni običaji, verovanja i poslovice kod Srba (12 izd). Beograd: Sazvežđa.
Na pojedinim raskršćima, kod zapisa i na drugim mestima, litija se zaustavlja da sveštenik očita molitve, pa se ide dalje sve u krug natrag do crkve. Negde je običaj da litija obiđe groblje. Negde se kod zapisa učesnicima u litiji sprema zakuska, pa i kolo zaigra.
Glavno bogosluženje održi se ili kod nekog poznatog zapisa, ili raskršća ili po povratku u crkvu. Na bogosluženju domaćin litije lomi sa sveštenikom kolač, odnosno pogaču. Polovinu preda svešteniku, a drugu polovinu preda licu koje će biti domaćin sledeće godine.
Za sve vreme litije pevaju se naročite pesme ili upućuju molbe Bogu da pošalje kišu. („Krstonoše Boga mole, da udari rosna kiša…“)
Sela koja nemaju svoju crkvu, iskupe se kod svoga zapisa ili seoskog krsta, a crkvena znamenja (krst, ikone, barjake) donesu iz crkve kojoj pripadaju.
Kroz fenomen zapisa žive i paganski rituali i hriščanski običaji, i održava se duh jedinstva zajednice, i slavi se život, i neguju se običaji, ali se isto tako pre svega slavi priroda i vraćanje njoj, kroz sveto i tabuirano, ali pre svega kroz ritualno.
Uči se da je drvo dobro i da se mora čuvati. Zapis stoji i kao podsetnik na vremena kada ekologija nije postojala, jer tada nije bilo potrebe za očuvanjem prirode, jer nije ni bila uništavana od strane čoveka, već slavljena i poštovana.
Pročitaj još i ovo
