Životinje kao simboli gradova i država

Podelite ovaj post:

Nacionalni simboli, označavaju karakteriristike čitavih naroda i neretko su vezani za životinje. Pored njih i države, gradovi, kao i sela, imaju svoje specifično obeležje iste provinijencije.

Bez obzira da li su zvanično priznati, ili samo kolokvijalno, s tim se zaštitnim znacima građani poistovećuju, premda nekad i ne znaju odakle zajedničko znamenje potiče.

Recimo, zašto je neodoljivo simpatični vrabac neoficijelni amblem Beograda?

Objašnjenje ima bar dve varijante. Po prvoj, ne tako opširnoj, vrapce su u žižu opšte pažnje prestoničke javnosti lansirali umetnici, pesnici – umetanjem u svoje rime, a slikari, predstavljajući ih na mnogim vizuelnim prikazima onog što hoće da ispričaju.

Dživdžan vragolan

Dživdžanu, što je drugi naziv za vrapca, umetnici su često pripisivali ljudske osobine, marljivost, živahnost i vedrinu. Ornitolozi opet primećuju njihovu sklonost ka kavgama i „neverstvu“, jer uobičajena kolonija od 20-ak jedinki pruža mnogo prilika za „švrljanje“.

Ženke, kad izaberu đuvegiju i budućeg oca svojim mladima, pribegavaju i njihovom otimanju od drugih ženskinja, prema kojima mogu biti vrlo agresivne.

Međutim, kada ih vidite kako zborno cvrkuću iz nekog grma, vaša prva asocijacija kreće se u pravcu razdraganih ekipica po kafanama, kojih u Beogradu ima mnoštvo. A i u kafani se dešava da dođe do čarki, kao i kratkoročnih, ali i dužih ljubavnih zavrzlama.

Ipak, sve to nije dovoljno da vrapce ekskluzivno povežemo za srpsku prestonicu. Naime gde god da žive, na svim kontinentima izuzev Antartika, oni se isto ponašaju. I svuda im je broj opao, drastično, ne oduzimajući im primat u brojnosti među ptičjim vrstama.

Odgovornost što ih ponegde ima manje i za 60 odsto nego ranije, pripisuje se napretku gradskog saobraćaja, odakle su konji povučeni, a morali su se hraniti zrnevljem žita od čega su i vrapci profitirali.

I opet to nije jedinstveni slučaj Beograda, pa vezu sa navedenom simbolikom možemo tražiti u drugoj legendi, istorijski potkovanoj.

Vrabac – žrtva

Ona referiše na tursko-srpske ratove u XV veku, tačnije – na 1456. godinu, kada je sultan Mehmed II poveo silnu vojsku u napad na grad na ušću Save u Dunav.

Na otomanskoj meti zapravo je bilo Smederevo, tada prestonica zemlje. Turski je plan bio da se ide redom, pa se vojska prvo ustremila na Beograd, iznenada se pojavivši naspram kalemegdanskih zidina.

Brže-bolje, i Srbi su se koliko-toliko zborili, predvođeni Jankom Sibinjaninom i despotom Đurađem Brankovićem, dok je treći deo ubrajao tzv. krstaše, poslovično opredeljene za borbu protiv islama.

Sukob je bio nemilosrdan, a gubici na obe strane tragični. Sreća promenljiva, premda spremna da u jednom trenutku sasvim izda srpsku vojsku. Tada je grupi od 700 janjičara uspelo da preskoči zidine grada i pohara sve što se dalo uništiti.

Beograd je 22. jula te 1456. ipak izvojevao pobedu, oteravši neprijatelja na drugu stranu Dunava.

Nakon ove krvave bitke, valjalo je ranjene zbrinuti, a mrtva tela ukloniti sa ulica. U gomili večno nepomičnih, pronađen je i jedan vrabac, čije je telašce bilo probodeno sa tri strele.

Legenda se dalje čita sa dva suprotna aspekta, pa vrabac za jedne simboliše sve strahote rata, a za druge spašene živote ljudi koje bi ove tri strele ubile.

Životinje kao simboli: vuk ili dvoglavi orao

Česta vojevanja Srbe uopšteno upućuje na simboliku vuka, ne samo kao totemske životinje nas kao Južnih Slovena, već i kao nosioca osobina hrabrosti, nepoverljivosti, odanosti, doslednosti, slobodarstva, nepodjarmljivosti.., ali predatorskih sklonosti.

Verovanje u vuka kao našeg životinjskog pretka i danas se očituje u nekim narodnim manifestacijama. Takvi su Mratinci, u zimsko doba godine, dok se za Božić ponegde pripremala „vukova večera“, sa svrhom da se to divlje biće umilostivi.

To bi žrtveno jelo neki član porodice, a obično dete, odnosio na raskršće, ovde ga ostavljao i požurio kući, ne osvrćući se. Brojna su rođenja dece bivala označena povikom „rodila vučica vuka“.

Po mišljenju našeg najpoznatijeg heraldičara, Dragomira Acovića, nema mnogo smisla u posezanju za drugim simbolima, kad je naše zvanično znamenje – dvoglavi orao, istaknuto na grbu Srbije.

Taj se amblem prvi put pojavio ovde za vladavine Stefana Prvovenčanog, koji je pravo na njegovo korišćenje stekao zajedno sa vizantijskom vladarskom titulom sevastokratora. A ustalivši se belom (srebrnom) bojom za vremena cara Dušana, i razlikujući se po crvenoj podlozi od vizantijske, koja je bila carski zlatna još od doba dinastije Komnina.

U hrišćanskom čitanju, dvoglavi orao označava jedinstvo nebeskog i zemaljskog, i od proglašenja Kraljevine Srbije 1882, svedoči i o našoj ukupnoj istoriji.

Značenjem ove ne sasvim realne ptice, diči se i Albanija, i Rusija, i Crna Gora. Kroz istoriju njime su se pored Vizantije ponosili i žitelji Starog Rima, Austougarske, Grčke, Austrije, raznih formi Jugoslavije, kao i Republike Srpske u Bosni i Hercegovini.

Kuna štetočina ili zamajac bogaćenja

U susednoj Hrvatskoj, životinja oko koje se sve vrti je kuna, istovremeno i osnovna novčana jedinica (do 15. januara 2023.)

Izbor Hrvata, krajnje je logičan, s obzirom da se u ovoj zemlji u Srednjem veku, umesto u novcu, porez plaćao u naturi – u krznu ovog hitrog sisara. Taj se porez u ono doba zvao kunovina ili marturina, u Slavoniji, Dalmaciji i na primorju (Kvarneru).

O sličnoj vrsti plaćanja datiraju podaci iz 1018. godine, kada je na Cresu porez stajao 40, odnosno 50 kuninih nožica koje je ubirao venecijanski dužd.

Taj vid transakcija pripisuje se činjenici da se, s jedne strane, kuna smatrala „štetočinom“, a sa druge da je njeno krzno nekad bilo dragoceno za pravljenje bundi.

Lik kune nalazio se na kovanom novcu koji se nazivao banovac, i bio u opticaju od prve polovine 13. veka, pa gotovo do kraja 14. stoleća. Danas (ili – do juče), kad je kuna (bila) valuta, na licu papirnog novca (bile) su važne hrvatske istorijske ličnosti, a na naličju mape i motivi tamošnjih gradova.

Sa kovanica od jedne, dve i pet kuna gledaju nas slavuj, tuna i mrki medved, po kojima je Hrvatska prepoznatljivija. Na stotom delu kune nalazi se lipa, sveto drvo u verovanju starih Slovena. Životinje i biljke, često su korišćeni simboli u Hrvatskoj.

Životinje kao simboli: dalmatinac

Životinje simboli, ponekar su predmet polemike. Nisu svi Hrvati jednodušni što ih je kuna u svetu prezentovala, jer, neki su isticali da nje (kao i vrapca) ima svuda, i da je uz to i vrlo krvoločna.

„Kuni nije strano ni da napadne srnu, skočivši joj na vrat i nanoseći joj smrtne povrede. Kako je srna za kunu preveliki plen, pojedu je druge životinje. Stoga je kuna samo jedna od karika u lancu ishrane, i ima svoje mesto u prirodi“, u neformalnoj javnoj raspravi glas nauke bio je Nikola Magdić iz Nacionalnog parka Plitvička jezera.

Polemika se zapravo vodila oko kovanice hrvatskog eura, za koju su mnogi smatrali da na njoj treba da bude pas dalmatinac, u Balkanskim ratovima korišćen kao glasnik, ali i stražar, ovčarski pas, lovac na pacove, retriver, cirkuski i pas za treninge.

Tu bi se onda mogli pobuniti Grci, jer na njihovim arheološkim nalazima ima predstava ljudi u društvu pasa veoma nalik ovoj rasi. I Britanci bi se zauzeli za „svog“ plum pudding doga, nazvanog po karakterističnim mrljama.

Amerikanci bi onda tvrdili da su ovi psi bili članovi njihovih vatrogasnih posada. Volt Dizni ih je animiranim filmom „101 dalmatincem“ učinio univerzalnim i zaštitio ih od potencijalnog izumiranja.

Mačka sa kotorskih trgova

Životinje simboli nisu zaobišli ni Crnu Goru.

Na crnogorskom delu Jadrana, nešto južnije od Dalmacije, u gradu Kotoru – mačka je znak prepoznavanja naravi i potreba meštana. Oni su je naime vekovima smatrali sistemom odbrane od zmija, kojih su prepune okolne planine Lovćen, Orjen, Radostak i Dobrostica.

Zato je Kotor „preplavljen“ mačkama, i više se ne mogu razlikovati ničije mačke od domaćih, zahvaljujući običaju žitelja da ih sve redovno hrane.

Vrte se one i oko ugostiteljskih objekata, kad se zažele ekstravagantnijeg menija. Zbog svoje popularnosti u ovom drevnom gradu Boke kotorske, one su čest motiv na prikladnim poklonima sa putovanja, dok su i same postale „živi suveniri“.

Na Trgu od Kina, preko puta Lapidarijuma, čak je otvoren Muzej mačaka, kakav postoji još samo u Amsterdamu, u evropskim granicama

Eksponati su fotografije fotogeničnih maca koje žive i po buticima, suvenirnicama i galerijama, po pjacetama i uskim uličicama. Tu su i razglednice istog imidža, sa često ljubavnim porukama, ali i poštanske marke, naslovnice knjiga…

Atrakcija su i mačke fotografisane sa slavim glumcima i drugim poznatim ličnostima.

Muzej je otvorio Italijan Piero Paci, inače kolekcionar i stručnjak za mletačko zlatarstvo i primenjenu umetnost. Paci tvrdi da “ko voli mačke, ne može da ne voli druge životinje i prirodu”.

Cena ulaznica je skromna, i iznosi jedan evro, namenjen kupovini hrane za kotorske mačke.

Ali, kao što je sa spiska urbanih obožavatelja mačaka u vodiču Lonely planet, izbačen Instambul, a najbolje pozicioni Amsterdam, Tokio, Vašington i Kotor, tako je i ovoj kotorskoj priči prećutana izvesna Danijela Knežević.

Ona je, tvrde čitaoci teksta na gorepomenutom sajtu, najveća mačja dobrotvorka u tom prelepom gradu. I zagovornica potrebe Kotora da se napravi ugodan azil za ove ljupke, a graciozne životinje.

Ovde ni jednu od njih ne bi uznemiravale nesnosne zimske kiše, nemilosrdne prema Kotoru i njegovim četvoronožnim zaštitnicama.

Kontroverzni petao

Priča o petlu kao nacionalnom simbolu Francuske, jedna je od najkomplikovanijih. Njen početak smešten je u doba antičkog Rima, koji je nekad živeo skladno, a nekad ratovao sa Keltima, nekadašnjim stanovnicima današnje Belgije, Luksemburga, Francuske i dela Italije.

Rimljani su morali da priznaju Keltima hrabrost i vojnu umešnost. Međutim, to ih nije sprečilo da se rugaju njihovim frizurama, kose podignute visoko poput kresti, pa su ih stoga nazvali Galima (gallo- petao na italijanskom), a njihovu domovinu – Galijom.

Rimljani su inače bili poznati po svom preziru prema drugim narodima, posebno prema varvarima, stavljajući svoju civilizaciju iznad ostalih. Rim je ipak propao, a nacionalni simbol Fancuza ostao.

Na zlatniku Marianne od 20 franaka, iz doba Treće Francuske republike (1870-1940), iznad prikaza ove ptice piše liberte-egalite-fraternite, što bi značilo sloboda-jednakost-bratstvo, kakvim geslom je ovaj narod vazda vođen.

Francuski zlatnik od 20 franaka, iz 1909. godine.

Napoleon Bonaparta je pokušao da orlom zameni petla, smatrajući petla nedovoljno dostojanstvenim spram svojih pretenzija, ali mu ovo nije uspelo, pa je motiv tog vesnika zore i danas na dresovima francuske fudbalske reprezentacije.

Istočni i južni Sloveni petla su se bojali, verujući da najavljuje smrt onom ko ga čuje posle ponoći. Srbi su držali da ga ne treba dugo držati u kući, jer se može pretvoriti u demona ili doneti nevolje vlasniku.

Bugari su ustanovili praznik – Petlovdan, kada su dečaci inicirani u odrasle muškarce. Stari Grci su ga personifikovali u svojstva Zevsa i Apolona, u Kini smatrali da njegov zodijački znak donosi književni talenat.

U Rošforu, na jugoistoku Francuske, petao Moris bio je subjekt sudskog spora, tužen od strane komšija što preglasno kukuriče, (pre)rano ujutru. Moris nije lično pruisustvovao parnici, ali su mu podšrku dali drugi petlovi. Inače, suđenja životinjama nisu novina, ali se vezuju za srednji vek.

National geographic Serbia nije donela vest i o epilogu slučaja, pa ostaje da verujemo da su se strasti u Rošforu smirile, ako ni zbog čega drugog, onda da se zaštitni znak Francuza ne bi dalje razvlačio po sudovima.

Životinje simboli: moć lava

Bizon je simbol Belorusije, sasvim opravdano, s obzirom da je to impozantno govedo gotovo istrebljeno u Evropi nakon Prvog svetskog rata, zadržavši se u drevnim i gustim šumama ove države (i naknadno rasplođen u rezervatima).

Pojavljuje se na grbovima beloruskih gradova, ali i u imenu pokreta Zubr, sličnom našem Otporu po zagovaranju nenasilja u borbi za demokratiju.

Bugarsku heraldički predstavlja lav, iako „car životinja“ ne nastanjuje umereno-kontinentalne predele. Dogovor oko grba jedva je i postignut u tamošnjem Parlamentu i javnosti, pre no što je usvojen 1997. godine.

Dva lava na bugarskom oficijelnom znamenju danas govore o snazi države i jedinstvu građana.

Lav je i zvanični simbol Singapura, čiji naziv znači „lavlji grad“ na Sanskritu.

Statua „Merlion“ u Singapuru, sa glavom lava i telom ribe, simboliše stari naziv grada (lavlji grad) i njegovo poreklo (ribarski gradić).

Na Češkom grbu su i lav i orao, oba na po dva polja zvaničnog amblema. I Republika Severna Makedonija rado bi lava vratila sa svojih starih grbova, upravo zbog simbolične poruke.

Ruse nezvanično štiti medved, prkoseći optužbama da je nezgrapan i nasilan. Ukrajinu simboliše slavuj, navodno donet ovde iz Indije da bi žitelje razveselio svojim cvrkutanjem.

Mnoge smo države i gradove koje krase životinje simboli, ovim kratkim popisom preskočili, jer samo ptica ima među amblemima 90 zemalja – američkog beloglavog orla, crvendaća, plavog ždrala…

Važno je napomenuti da sve te zverke (ali i biljke) različitih karakteristika, označavaju zajedničke vrednosti ljudi, koje su oni dužni da čuvaju. Baš kao i živuljke koje ih inspirišu.