Sa reči na dela: zajednica koja štiti prirodu

Podelite ovaj post:

Facebook stranice Divlji Beograd i Za manje smeća i više sreće koje je inicirala Milja Vuković, nalikuju kakvoj interaktivnoj enciklopediji, gde se govori i reaguje na najrazličitije moguće ekološke teme. Ova zajednica je svestrana. Poneko prijavljuje kuriozitet pronalaska retke vrste gljive ili neobičnog insekta, ili skreće pažnju na maglu punu smoga u kojoj se budimo svakog zimskog jutra…

Milja Vuković, projekat blok profil. Foto: Tatjana Bojović

Ima tu i saveta za kompostiranje zemljišta, spravljanje zimnice bez veštačkih aditiva, popravku pokvarenih kućnih i drugih aparata, iskorišćavanje svakog pedlja prostora što ga beton još nije napao… Članovi i prijatelji članova, pozivaju se na protestne skupove ili odbranu stručnog rada iz sfere zaštite prirode. Otkrivaju se recepti za uklanjanje fleka na drevne načine, nude stvari koje još dugo mogu poslužiti…

Ima tu i čudnijih sugestija, za slučaj da recimo imate pregršt rasparenih čarapa koje mogu da se nose kao da su par, ili da se od njih naprave novogodišnji ukrasi. Od suvog, popalog lišća u jesen, lako se stvara lend-art, dok je njegovo uklanjanje traćenje životnih sokova, poručuju sve brojniji učesnici rasprava koje okuplja prava zajednica.

Te nadasve korisne i osvešćujuće dijaloge, pokrenula je Milja Vuković, istoričarka umetnosti po bazičnoj vokaciji. Onaj drugi poziv – na ljubav prema svemu živom što nas okružuje, prepoznala je docnije, iznenada, premda se sa tim osećanjem, kao i svi mi, rodila. A onda krenula da tu ljubav aktivno upražnjava.

Kada i zašto vam je palo na pamet da napravite FB stranice Divlji Beograd i Za manje smeća i više sreće?

Divlji Beograd osnovan je kao inicijativa Udruženja InAkt, sa idejom da zajedno pratimo kako mi ljudi funkcionišemo u gradu, i kako se ponaša priroda, ali i da izradimo biološko-umetničku mapu našeg urbanog ekosistema.

Osnovna zamisao je bila i ostala, ta da je priroda svuda oko nas, da smo mi uronjeni u nju, kao i da su gradovi naši najbliži ekosistemi, pa je potrebno da ih bolje upoznamo i razumemo, kako bismo promenili svoju praksu. Lečenjem problema na mestu njihovog nastanka, smanjujemo negativan uticaj gradova na prirodu, u čemu danas, preko aktivnosti Divljeg Beograda, učestvuje preko 10.000 građana i stručnjaka.

Bezo tekstil – brend recikliranog tekstila. Foto: Milja Vuković

Stranica Za manje smeća i više sreće, povezana je sa mojim ličnim putovanjem ka životu sa malo, manje, nula otpada, na koje sam se uputila pre oko pet godina. Pošto se inače bavim komunikacijom i pripovedanjem, pomislila sam da je možda dobro da ono što otkrivam na tom putu, pitanja koja imam, nedoumice – nekako dokumentujem i možda podelim sa prijateljima na društvenim mrežama.

Mislila sam da to neće naići na neki mnogo pozitivan odaziv, jer se uglavnom radilo o onom što ljudi bacaju. Kada sam osetila da je odgovor u stvari pozitivan, odlučila sam napravim prvo grupu na Fejsbuku, a onda i nalog na instagramu – prosto da bi i neka šira javnost imala uvid u probleme, ali i rešenja i ideje koje se tiču ove teme.

Nisam očekivala da ću doći do blizu 25.000 pratilaca i da će interakcija, razgovori, razmene biti tako intenzivne.

Kojom brzinom ste okupljali sličnomišljenike?

Prilično brzo se sve odigralo. Okupilo se tih prvih hiljadu, dve pratilaca, i od tada je priliv novih učesnika uglavnom konstantan, iako je možda ovo neki broj na kojem ćemo se i zaustaviti.

Dobro ste se izrazili – sličnomišljenici – jer upravo se o tome na grupi i radi: održavati raznolikost pogleda koliko je to moguće: nismo svi isti, nemamo svi iste životne priče, stavove, mogućnosti. Kada je život sa manje otpada u pitanju, svako od nas treba da napravi neku kombinaciju praksi koja se uklapa u njegov život, i koja ga i raduje. To ne treba da bude samo problem i breme. U tome pomaže naša FB zajednica.

Šta sve obuhvata vaša filozofija?

Sve što radim, a tiče se smanjivanja količine otpada koju stvaram i stvaramo, ili se tiče urbanih ekosistema i održivosti kao pokretačke sile, sastoji se iz ljubavi što je osećam prema prirodi i životu.

Mislim da je od presudne važnosti da promenimo naš odnos prema živoj celini čiji smo deo. Neophodno je da obnovimo zavet koji imamo sa prirodom. Neophodno je da se podsetimo da ništa ne može da se desi i da postoji odvojeno, da sve što stavimo u sistem, onda kruži i kreće se. I dobro i loše.

Mi ulivamo u živi sistem neverovatne količine hemikalija, plastike koja se raspada na mikroplastiku, otrova raznih vrsta… i tako decenijama, sve intenzivnije. To što smo stavili u živi sistem nigde ne ide, tu je – i kruži.

Posledice dolaze i do nas, naših potomaka, njihovih potomaka, ali i svih drugih bića, nama vidljivih i nevidljivih, i njihovih potomaka kroz decenije i vekove.

Jako je važno da ponovo počnemo da se, prema životu i prirodi odnosimo sa zahvalnošću i poštovanjem. To pravi duboku promenu.

Da li je moguće tu filozofiju primeniti u Srbiji, ili negde drugde?

Promena uvek deluje nemoguće kada je tek nikla, kad je tek započeta. Ne znam da li je moguće primeniti sve ovo što osećam da je potreban, neophodan zaokret u Srbiji, pa i globalno. Ali, znam da je to borba za koju u ovom trenutku osećam da ima smisla i lepote, i zato je to borba koju biram.

Šta su najveći izazovi u toj borbi – ljudska svest, (ne)odgovornost države, uključujući nepostojanje načina da se mnoge stvari recikliraju, ali i izostanak stvarne želje da osvesti građane..?

Rekla bih – duh vremena, u šta spada sve što ste nabrojali.

Duh vremena u kojem živimo, favorizuje jednokratnost i masovnu proizvodnju i masovno bacanje – i tako se odnosi i prema materiji i prema ljudima. Potplaćen, robovski rad i zatrovanost ekosistema, deo su cene mnogih proizvoda koje koristimo, deo cene koji nigde nije izražen, ali stiže na naplatu.

Postoje razlike između tzv. razvijenih i nerazvijenih zemalja, ali problemi, tj. njihov uzrok u stvari je zajednički: kada bismo svi trošili kao Katar, Luksemburg, Kanada – bilo bi nam potrebno 9 planeta Zemlji svake godine. Uostalom, pogledajte listu država u okviru „Dana godišnjeg prekoračenja resursa zemlje“, koji govori da smo se kod Planete uveliko zadužili.

Duh vremena u kojem živimo, ne podržava čuvanje, popravljanje, krpljenje, pozajmljivanje, iznajmljivanje, ponovnu upotrebu, kompostiranje… sve osnovne principe održivog života.

Zato je važno je da negujemo, razvijamo ono što smatramo da je vredno: kreativnost, velikodušnost, nesebičnost, saosećanje… Jer, duh vremena je u stalnoj promeni. Sad je ovako, a videćemo kako će biti za minut, za deceniju. A mi smo svi malecni deo te velike promene.

Kako pokušavate da utičete na karike koje tu promenu vuku u pogrešnom smeru?

Pokušavam da utičem kroz razgovore, radionice, predavanja, susrete sa drugim aktivistima, nastojim da se održi spomenuta FB zajednica.

Radionica za decu o zemljištu. Foto: Milja Vuković

Takođe, utičem i kroz zajedničke akcije i saradnju sa inicijativama poput Zelene tranzicije, koja se bavi agroekologijom, Centra za eksperimentalne i urbanističke studije, kome je u fokusu urbanizam, Energetske zadruge Elektropionir, zaokupljene solarnom energijom… Sve su to kanali kroz koje nastojim da delujem.

Takođe, čini mi se da je to kao i sa bilo kojim drugim odnosom koji u sebi ima i ljubavi: nastojim da dalje učim, upoznajem i bolje razumem čudesan i moćan živi svet čiji sam deo. Samo iz mesta tog finog razumevanja moguće je doći do rešenja i pristupa koji zaista nešto menjaju na bolje, i nisu samo betoniranje postojećih stranputica i destrukcije.

Zašto je važno da se kreira zajednica i uduže slične organizacije?

Mislim da je, kao i u prirodi, važno negovati raznolikost pristupa. Potrebno je i plavo, i sistemsko, i gerilsko, i sporadično, i ekstremno, i postepeno… delovati. Sve te aktivnosti su potrebne. Ono što je izazov jeste naći zajednički jezik, imati razumevanja za različite pristupe. Zato je zajednica važna.

Odakle crpite ideje o tome šta sve može da se učini kako bi se uspostavio balans u prirodi?

Pretpostavljam da su to neki unutrašnji kreativni procesi: delom je informisanje i učenje, a onda se ta „fermentacija“ nastavi negde unutra, pa rešenje, kad do toga dođe, samo sine, naizgled niodkuda.

Koliko lični primer pomaže?

Čini mi se da je lični primer osnova svega. Sa reči na dela. Da ne ostane na pukim idejama.

Da li je neobuzdana potrošnja odraz bolesti društva i kako mu suštinski pomoći?

Da, naše društvo je bolesno. Mislim da smo žedni smisla i lepote, a da koristimo sve moguće zamene. Narkomanski smo, kao društvo, „navučeni“ na produkciju-konzumaciju-bacanje u brzom tempu i u sve većim količinama. Ali, to nema efekta, ništa od svega toga nas u stvari ne ispunjava.

Moje mišljenje je da bez osećaja povezanosti, prožetosti, pripadnosti živoj celini čiji smo deo, bez osećaja intimnosti sa drugim ljudskim i ne-ljudskim bićima, bez zahvalnosti, poštovanja, zadivljenosti pred neverovatnim, tajanstvenim Životom – mi u stvari ne možemo. Nema te zamene koja to može da reši, kolike god količine svega konzumirali.

Kad i kako si ste se vi lično „osvestili“?

Mislim da je to proces, sa stalnim usponima i padovima. Ali recimo da bi neki odgovor na to pitanje bio da sam u jednom trenutku osetila, bez sumnje, da je sve povezano, da je svet živi sistem koji zajedno diše. Nisam to shvatila kao neku apstraktnu ideju, nego sam to osetila celim bićem.

U tom trenutku mi je bilo sasvim jasno da otpad koji šaljemo „tamo negde“, „daleko od očiju, daleko od srca“, na deponije – u stvari nigde ne ide. Taj otpad je i dalje deo celine. Iako ga mi više ne vidimo, on godinama, decenijama i duže nastavlja da ima pre svega negativan, destruktivan efekat na živi svet.

Tog trenutka sam poželela da nešto promenim, da više ne doprinosim ili da što manje doprinosim toj destrukciji.

Da li svoje stavove i filozofiju možete da prenesete na polje istorije umetnosti, svoje matično?

Ja sam i dalje u službi lepote i etike. Moj ,klijent’ se nije promenio. Na ovaj način posmatrano, istorija umetnosti i ekologija nisu tako daleke oblasti, iako mogu da deluju udaljeno. 

Koliko vam znači i u kom pogledu podrška tolikog broja ljudi koje podrazumeva FB zajednica?

To je vrlo jasno: u svemu ovome što radim – u raznim ekološkim naporima, s obzirom da postoji zajednica – osećam se manje usamljeno, ili čak podržano. To puno znači. 

Šta vas u radu najviše inspiriše?

Oh, ima puno toga. Duhovitost ili plemenitost nekih održivih rešenja, sjaj u oku dece kada govorimo o Mami zemlji i mikro bićima u zemljštu… Inspiriše me i kada se ljudi iz različitih oblasti sporazumeju, shvate da mogu zajedno da rade na nekom rešenju.

Podstrek mi je i i kad vidim da smo tako hrabri da pokažemo da smo ranjivi, iskreno pričajući i o onome što nas u trenutnom ekološkom i društevnom trenutku plaši, ali i o onome što nas pokreće…

Koliko vam vremena i snage oduzima angažman na ekološkim pitanjima, i da li vam se to na neki način vraća?

To je jedna velika jednačina, energetska jednačina, i ja nastojim da nekako u njoj balansiram. Mislim da je važno biti iskren kada su naši motivi u pitanju – zašto to sve radimo?  Ja osećam to kretanje: od inspiracije koju primam, do onoga što dajem – koliko i kako znam i mogu, do onoga što se opet vraća nazad.

Mislim takođe da je istorijski globalni trenutak takav da vidimo da nas institucije izneveravaju i da nam se društvo urušava… A, zajednica je jako važna, mi smo bića zajednice. Zaista je pitanje šta je potrebna i tačna društvena aktivnost u ovom trenutku.

Koliku snagu ima vaša FB zajednica? Može li ona nešto da promeni?

Ponekad pomislim na količinu raznog otpada koju tih 25.000 ljudi NIJE napravilo: koristeći višekratne predmete ili alternativne proizvode bez ambalaže, kompostirajući, popravljajući, razmenjujući, tražeći rešenja, inspirišući jedni druge.

Da li je to malo ili mnogo, dovoljno ili nedovoljno, to ja ne znam. Znam samo da ima smisla zajedno tragati za drugačijim pristupima i aktivno stvarati tu promenu koju slutimo, koju želimo da vidimo u našem društvu i našem istorijskom trenutku.