Laboratorija samoodrživosti: selo Vrmdža

Podelite ovaj post:

U selu Vrmdža kod Sokobanje, neguje se samoodrživost i razvija ekološki pristup prirodi, kroz različite delatnosti meštana i njihove međusobne odnose.

Vrmdža je selo od oko 600 stanovnika, smešteno u podnožju planine Rtanj, s veličanstvenim pogledom na njegovu blagu, plodonosnu stranu. Naniže, pogled se proteže Sokobanjskom kotlinom koju u daljini nadvijaju i Ozren, Slemen, Bukovik i Devica.

Selo leži na mnoštvu izvora, a tu je i Vrmdžansko jezero, u predanju vezano za pad meteora. Tragovi Rimljana su neopozivi, u ostacima Vrmdžanskog grada ili Latina, na jednoj od uzvišica. Selom protiče ljupka Vrmdžanska reka sa još aktivnom vodenicom.  

Lepota predela ipak nije glavna karakteristika što je proslavila Vrmdžu. U javnosti, ona je poznata kao eko-selo, sa natprosečnim brojem mladih i doseljenih iz velikih gradova.

Beg u prirodu

Ta zvučna etiketa nije „neki pečat na papiru“, već pokazatelj „odnosa žitelja prema svom okruženju“, kako primećuje Dragana Tomić Pilipović, jedna od zamajaca vrmdžanskog preporoda, baziranog na ekološkom osvešćivanju sa „jasnim stavom i razvijenim sistemom vrednosti spram ljudi i prirode“.

Dragana Tomić Pilipović. Foto: Centar za društveno odgovorno preduzetništvo

To dalje znači, da mnogi od meštana, a posebno onih koji se dosele u selo Vrmdža, teže da postignu samoodrživost u okviru svoje zajednice, i da taj recept vide kao najispravniji za opstanak čovečanstva. I, naravno, vaskolikog biljnog i životinjskog sveta.

Svi koji tu dolaze, da selo obiđu ili ostanu u Vrmdži, vođeni su logikom da (neki bar na kratko) poboljšaju kvalitet života, domogavši se šuma, pašnjaka, potoka, vodopada…

Specifičnost Vrmdže stoga je da „ovde imaš s kim da popiješ kafu“, kako ističe Dragana. U stvari, da tokom tog rituala razmeniš mišljenja i pritom saznaš sve prednosti i mane izmeštanja iz urbanog.

U benefite spada harmonija sa prirodom, dok je glavni nedostatak manjak znanja i iskustva da se taj sklad dosegne. „Starosedeocima se što-šta podrazumeva, jer iskustvo i znanje o prirodi prenose sa kolena na koleno“, objašnjava Dragana. S druge strane, nekom iz grada potrebne su godine da se sve to slegne i postane upotrebljivo.

Za takvog je, na prvom mestu, nužna hrabrost za novi početak. Hrabrost kadkad zameni „blaženo neznanje“ u šta se, zapravo, upuštaš. Pa, čak i onda mora da se desi nešto da te odgurne i porine u nepoznato.

Ruralni razvoj

Za Draganu je to bila pobeda na internacionalnom konkursu za najbolju ideju iz sfere mikrobiznisa. Potpisana rukom Muhameda Junusa, dobitnika Nobelove nagrade za mir 2006. godine i donekle finansirana.

S takvim vetrom u leđa, njoj je bilo lakše da se osmeli i s porodicom preseli u Vrmžu. Lokaciju je ipak izabrala grupa njenih prijatelja i istomišljenika, što su takođe digli sidro iz na svaki način zagađenih gradova.

Tako je u Vrmdži pre 12 godina nastao Centar za društveno odgovorno preduzetništvo (CDOP), koji Dragana zove „sigurnom kućom za lude ideje“. Jedan od tri stuba organizacije upravo je ruralni razvoj, ne tako teško ostvariv ako mu se pristupi pravim koracima.

Foto: Centar za društveno odgovorno preduzetništvo

Napretka sela nema bez definisanja održivih sadržaja, zatim njihovog brendiranja, i na kraju – plasmana i prezentacije. Cilj je, u najkraćem, da neko (kao autorka ovog teksta), kaže: „Kako vam je divno u Vrmdži, jedva čekam da dođem“.

Ključ za samoodrživost je u saradnji i edukaciji – to znaju meštani sela Vrmdža

Međutim, „Vrmdža nije jedino takvo selo, već samo vidljivije od ostalih“, kako Dragana naglašava. A baš je ta vidljivost plod udruženog delanja, gde svako ima svoje mesto, ali je uvek spreman da priskoči drugome u pomoć.

Misija CDOP-a je, opet, da „stvori tražnju za vrmdžanske proizvode“, dok je na meštanima, a mahom ženama, da pruže kvalitet – od eko-turizma, preko prehrambenih produkata, suvenira.., do specifičnih edukacija.

Foto: Centar za društveno odgovorno preduzetništvo

Pružanje znanja, jedna je i od karakteristika CDOP-a. Zasnovano je na često i volonterskim uslugama poznatih svetskih i domaćih  profesora, naučnika, umetnika… Njihova nagrada, ali i podsticaj je sveopšta atmosfera u selu koja odiše multikulturalanošću.

„Možda i bitnije od seoskih kulturnih manifestacija – Festivala turističkog i ekološkog filma i Vrmdžanskih susreta, kao i toga da mnogi u selu sviraju muzičke instrumente i na druge se načine kreativno izražavaju, jesu naši česti razgovori“, ističe Dragana.

Foto: Centar za društveno odgovorno preduzetništvo

U tim brojnim prilikama, nema praznih reči, već isključivo otvaranja suštinskih pitanja. Istina, sva se ona vrte oko jednog, ključnog – suživota sa prirodom.

Ali i prepričavanje dogodovština sa putovanja, kojima su skloni i gosti i odomaćeni dođoši, kao i neki od domicijalnih žitelja, imaju dubokog smisla u kulturnoj razmeni.

Razgovori se često vode na engleskom, što je uslovljeno frekventnim prisustvom stranaca, kao i željom domaćina da ih što bolje upoznaju.

Razmena se dešava i kad zamiriše, recimo, meksička kuhinja, na astalima sviklim na proju, pite, sir, kajmak… Tad je komunikacija najdirektnija, svedoči Dragana, ako se ne računa zajednička radost zbog obrađenog parčeta zemljišta.

Vrmdža neguje samoodrživost i u oblasti arhitekture

Hrana, i to zdrava, esencija je kvalitetnog života, i posledično – sreće, po mišljenju Kristine Kljajić. Njoj je upravo i dozlogrdilo to što u Novom Sadu može da se kupi isključivo voće i povrće, prskano veštačkim hemikalijama.

Kristina Kljajić.

Novosadska adresa, bila je poslednja gradska, za nju i njene ćerke. Sklanjajući se od loših dometa civilizacije, išle su sve dalje.

Prvo u Stražilovo, potom na Rudnik, i najzad Vrmdžu, gde Kristina, kao arhitektkinja, sprovodi radionice i kurseve eko-graditeljstva. 

„O tome se ne uči na fakultetu, dok je i ekologija jedan od usputnih predmeta“, ona ističe.

Eko-graditeljstvo se odnosi na najlogičniju moguću praksu da gradiš od materijala koji dominira datim terenom, bila to zemlja, slama, kamen ili drvo.

Rešenje je istovremeno i starinsko i najsavremenije, a podrazumeva samoodrživost.

Da bi došla do sreće, Kristina je znala da mora da se upusti u krajnje svrsishodne aktivnosti.

„Inače se pada u depresiju, posledicu manjka rada i izostanka smisla“, ona naglašava. I odmah kreće u obrazlaganje sistema samoodrživosti, koji je, „nažalost, još uvek u domenu alternativnog načina življenja“.

Da bi imao od čega da gradiš i na šta da se greješ, prvo moraš da zasadiš šumu, a ne samo da je sečeš. Kuću postaviš na južnoj strani, kako bi upijala što više svetlosti. Vodu štediš tako što sa krova skupljaš kišnicu, a onda je koristiš za pranje posuđa, veša, tuširanje.., kako Kristina nabraja.

Odatle, a preko prirodnih filtera, voda može da se vrati u sistem vodosnabdevanja, ili da se od otpadnih materija pravi gas, ili kompost za baštu.

Bašta, gajena po principima permakulture, trebalo bi da je od stakla, što em omogućava da sezonske biljke imamo preko cele godine, em pozicioniranjem ispusta na pravim mestima, kuću možemo da ventiliramo. Jer – nikad dosta čistog vazduha.

Za dobijanje struje treba upotrebiti solarne panele, koji – udruženi, mogu da snabdeju više domaćinstava. I uz to, ne moramo da „rmbačimo po osam sati dnevno na često mrskim radnim mestima“, da bismo je plaćali.

„Poenta je da rad doživiš kao radost i privilegiju, a da tome naučiš i decu,“ Kristina ističe.

Principi udruživanja

„Ni decu ne moramo slati u vrtiće, već je sami čuvati po određenom rasporedu, ukoliko smo udruženi“, zasipa nas Kristina primerima. Uključivanjem u domaće poslove, deca stiču radne navike, shvatajući ih igrom koja – nikada ne prestaje.

Udruživanje je veoma važno da bi se postigla samoodrživost, što meštani sela Vrmdža dobro znaju. Temelj dobrog života su sloga i solidarnost, bitni i da se lakše napravi kuća, i oplevi bašta, pokosi seno, napravi cesta.., čemu su dokaz mobe – na selu, a radne akcije za krupnije poduhvate.

„Najvažniji profit od udruživanja, kao društvenog aspekta ekologije, zapravo predstavlja vreme. Njegov višak možemo da iskoristimo za bavljenjem višim aspektima življenja, kao što je umetnost“, finalni je rezultat samoodržive računice.

Foto: Kristina Kljajić

Višak u dobrima može da posluži razmeni, kako se i gradovi mogu uključiti u principe samoodrživosti.

„Najlepše u svemu je to, što je sve ovo lako sprovesti u Srbiji, gde je sačuvan deo raja zahvaljujući našoj tvrdoglavosti u opiranju vladavini novca“, Kristina zaključuje.

I nabraja lokacije na našem tlu sa istom filozofijom čuvanja budućnosti – Kosmaj, Rudnik, Frušku goru, Kučaj, Prokletije, Homolje.., sve na putu tranzicije u ekološke samoodržive zajednice. „Takav je, zapravo, ceo Balkan“, ona poručuje.

Eko-eksperimenti kao recept za samoodrživost u selu Vrmdža

U lokalu, na oglednom primeru Vrmdže, u spasonosni proces podizanja ekološke svesti, uključeni su i mnogi od ovde rođenih. Takva je Vesna Đurđević.

„Ovde me svi znaju po devojačkom prezimenu Antonijević“, Vesna se veselo smeje. Razlog za naviku seljana jeste Vesnin povratak na dedovinu.

Naime, nakon završenih studija defektologije, potražila je sreću u Nemačkoj, poput mnogobrojnih komšija. „U Minhenu sam provela 10 godina, na kraju shvativši da me moj rodni kraj neodoljivo vuče“, priznaje.

Vrativši se u selo Vrmdža, počela je da obnavlja porodično imanje, ubrzo prionuvši na zemljoradnju po principima koji podrazimevaju samoodrživost, a upustila se i u eksperimente.

„Da njive očistim od korova, ja pustim svinje da pojedu sve što je zeleno, dok se resto osuši. Na tako obrađenoj površini sejem i sadim“, Vesna opisuje metod, već zapaćen u svetu.

Kad je stoka u pitanju, odlučila se autohtone rase, otporne na bolesti i genetski navikle da tokom ledenih zima i vrelih leta, borave na otvorenom.

„Životinje su slobodne, pa ni ja ne moram da ustajem ranom zorom da ih podmirm“, kaže, zadovoljna svojom, ali i ekonomskom logikom sela. Još kad bi vlast ovo prepoznala, ne bi im bilo kraja.

„Vlast bi mogla da da većeg podstreka seoskom turizmu, i da napravi bolje pešačke staze. Vrmdža bi takođe mogla da se poveže putem sa obližnjom Jošanicom, bogatom mineralnim izvorima i lekovitim blatom“, ona primećuje.

„Od filozofije brze zarade nema ništa, već svemu čega se dohvatiš, moraš da se posvetiš“, Vesna poentira.

Toga su svesni i drugi ekološki osvešćeni Vrmdžani, poput Saške Radisavljević, koja se sa mužem i decom vratila iz Francuske, da bi se ovde bavila eko-ugostiteljstvom. I proizvodila eko-magnete i lutkice od kukuruza, koje još nemaju najbolju prođu.

Zna to i Ivana Klementina, što pravi biokozmetiku, i Snežana Nikolić, čiji je sir od kozjeg mleka bez premca, i mnoge druge žene, kao i muškarci.

Žene su u ovom tekstu dominantne, jer su one sa zemljom povezane iskonski. I iz te veze možda lakše prihvataju principe samoodrživosti koji menjaju život na selu, te on postaje sve lakši što si bliži pravoj meri svojih potreba.

A ona je uvek bila i ostaće – zdravi vazduh, voda, zemlja, hrana. I koja čašica ozdravljujućeg razgovora.