Kako je tikva inspirisala jednog umetnika?

Podelite ovaj post:

Jovan Babić, vajar (1966), za sebe kaže da je „gradski ljakse“, koristeći žargon da opiše protivrečnost svog životnog izbora. Kao dete asfalta, selo ga oduvek privlači, te nije slučajno da ga je inspirisala tikva, te da je za svoje polje delovanja izabrao „savršeni svet tikvi“.

Jovan Babić.

Od svih podvrsta ove biljke puzavice, Babić je najviše upućen na lagenarie vulgaris, kako se na latinskom zovu tikve sudovnjače. Prisutne od pamtiveka u svim kulturama, čak pre i od grnčarije i posuđa od drveta.

„Od njih se prave i muzički instrumenti. Zovu ih i kalabaši, u Kini se jedu, a kod nas ne. Na istoku se od njih pravi tonik, kada moraju da budu vrlo mlade, jer kad ostare sadrže toksične materije“, objašnjava vajar.

Od njih Babić pravi skulpture, ali i uči, a sve što je do sad pojmio, izložio je nedavno u KC Grad, u okviru izložbe „Tamna materija“.

Kako ste se sreli sa tikvom?

Sreo sam se još u detinjstvu, pošto je u našem stanu uvek bilo suvih tikvi koje je moj stric Grozdan gajio na selu. Iskonski me je privlačio njen izgled, dok sam tek mnogo kasnije spoznao njene karakteristike koje spajaju skulpturu i nauku – fiziku, inače veoma slične discipline.

Kod tikve je fascinantno i to što predstavlja posudu i pre ljudske obrade, ako je recimo načnu miševi. To sam otkrio slučajno, kao i mnogi drugi u davninama. Jednom sam, popravkom krova, oterao ćuka (vrstu sove), pa su miševi izgrizli sve tikve koje sam čuvao na tavanu.

One su i takve mogle da posluže zahvatanju vode, ali i vrhunskom vizuelnom ugođaju.

Žao mi je što ih nisam sačuvao, jer bih sad mogao da napravim izložbu i predstavim miševe kao autore postavke. Ja bih bio kustos.

Šta tikva znači u okviru vaše skulptorske poetike?

Ona predstavlja oivičen prostor, apstrahovanu opnu dodira materije i prostora. Tikva pruža sve čulne opažaje. Izgledom označava sferu, i može biti deo i mikro i makro univerzuma. Takođe predstavlja tzv. toplu geometriju, bez uglova.

Foto: Jovan Babić

Tikva daje i zvuk, jer šušti i peva kad je obrađuješ. Ona miriše, odgovara na dodir. I još je živa, kao proizvod fotosinteze.

Baveći se njenom obradom, došao sam do spoznaje da je skulptura najbolja moguća tehnika pronicanja u suštinu ljudskog bića, zato što je sveobuhvatna.

Tikva mi je omogućila iskustveni uvid u tri ključna elementa skulpture – vreme, materiju i prostor. Jer, ako nemaš vremena- nema skulpture, ako nemaš od čega da je napraviš, opet je nema, kao ni kad nemaš gde. Četvrta komponenta je zdravlje, što saznaš tek kad počneš da ga gubiš (hahaha).

Fascinira me i to što gajenjem tikve dobijam njene različite oblike. Te varijacije su mi kao moduli, posmatram ih dok rastu, i već tu se rađaju ideje.

Znači, vi sa njima razgovarate?

Sve vreme, nekad im se i izvinjavam kad ih secnem ili nagazim. Takvo poštovanje mogu da uporedim sa poštovanjem prema civilizacijama, čija je jedna od odlika – komunikacija. I tikve, kao i druge biljke, međusobno komuniciraju, preko korena, što je poznata činjenica. Zaraženo drvo šalje upozorenje zdravom, recimo.

Tikva deluje savršenije nego ljudski svet?

Zato što nam biljke deluju bezopasno.

Tikva je specifična jer ima tako fine i spontane varijacije, i zapravo je predstavnik jednog jedinog savršenstva koji postoji, a to je savršena spontanost prirode. Nju ne može da proizvede digitalna tehnologija.

Otkud naziv „Tamna materija“?

Inicijacija je ležala u nedostatku materijala za skulpture koje sam želeo da napravim u tom konkretnom egzistencijalnom trenutku. Onda sam te nenapravljene skulpture uporedio sa tamnom materijom.

Foto: Jovan Babić

I u proces rada uključili razne naučne teorije?

U nastojanju da spojim toplu formu tikve sa hladnim i tvrdim geometrijskim oblicima, poput pravougaono sečenih tabli laminata, povezivao sam ih putem prodora, preseka, prepleta, izrastanja… Tako su nastali skupovi koje nazivam smesama.

Potom sam potpuno izbacio pravougaone ploče, stvarajući konstelacije samo od tikvi koje bi se dodirivale, spojene tiplovima i drvofiksom u grozdove različitog tipa.

Ako je ono bila smesa, onda se ovde desilo jedinjenje, gde se hladna geometrija pojavljuje u osovinama i položajima.

Osovina je, opet, esencija postojanja, ona je žiža rotiranja, kretanja, u ovom slučaju i povezivanja više rotirajućih objekata. Zapravo, celokupna pojavnost je oličena u osovini koju uzimamo zdravo za gotovo, ne promišljajući je.

A ako to osvestite, doživljavate malo otkrovenje.

Koliko je otkrovenje važno za skulptorski napredak?

Mene ne zanima estetika, ni prodor na tržište, ni karijera, već samo ta mala otkrovenja, koja se nižu. Kako nema kraja spoznaji, ona je u samom putovanju.

Kakav je vaš odnos prema finalnim proizvodima – skulpturama?

 Dovršavanje skulptura je manje-više iznuđeno, i nikad se ne dešava u pravom trenutku. Postavljanje moje izložbe „Tamna materija“ je dobar primer.

Naime, sticaj okolnosti i aktivan program KC Grad doveli su do toga da nisam uspeo da sprovedem sve ono što sam nameravao. 

Finalizaciju postavke, koju takođe tretiram kao skulpturu, odredilo je vreme, koje je prosto iscurelo. Onog trenutka kad sam postavio paus papir kao ekran za video projekciju, publika je počela da ulazi i to je fenomenalno proradilo.

Foto: Jovan Babić

Nije mi palo na pamet da posle bilo šta dorađujem.

Ponovo pitanje spontanosti?

Da, neka igra sleda događaja i okolnosti, postavku je dovela na pravu meru.

A, kao što je forma tikve posledica savršene spontanosti prirode, tako su i same šare na njoj splet spontanosti. Šare nisu sa njom rasle, već su to živi organizmi – plesni. Plesni se na opni tikve razmnožavaju, komuniciraju, jedne nad drugima nadvladavaju i prave raznobojne mrlje.

One pokazuju kako iz jednog geometrijskog kontinuiteta ishodi drugi, treći, pa se prethodni ponavlja…

Kako je publika reagovala na sve te igre?

Fenomenalno. Nije bilo ni jedne reakcije koja je išla ka divljenju virtuoznosti skulptorskog rada ili zanatske spretnosti, svi su se posvetili samim predmetima.

I ja sam svim posetiocima posvetio pažnju, što je izuzetno značajno, jer se kroz razgovor sa autorom dobijaju informacije koje nisu izgovorene, već sadržane u atmosferi posvećenosti, i prenosu iskrene radosti usled pomenutih otkrića.

Interesovalo ih je i gajenje tikvi, kao i moj privatni život, ukoliko su me poznavali, a dugo me nisu videli. E, to je za mene uspeh – ponovno buđenje poverenja u publiku.

A zašto ste izgubili to poverenje?

U dugim razgovorima sa samim sobom, dok boravi u bašti, čovek krene da džvanjka, da se žali što nema neki od navedenih uslova. I shvati da je sličan publici kojoj zamera da je nezainteresovana, da gleda a ne vidi, da je u potrošačkom spidu…

Onda se rodi razumevanje njene pozicije, uglavnom suprotne od moje povlašćene – da nisam morao da uđem u mašinu jer nemam porodicu.

Da imam decu, bez razmišljanja bih batalio skulpturu. Radio bih šta god da je izdržavam. Ne bih imao vremena za otkrića do kojih sam došao preko skulpture.

Nakon tog iskustva, više nije bilo potrebe ni da publici zameram, niti da joj opraštam. Naprosto sam je razumeo.

A i ona vas?

Kad se stvori poverenje u potencijal publike da shvati posmatrano, dešava se singularitet

uzvratnog poverenja u tebe i tvoje delo. I dešava se razmena, bez obzira da li je posmatrač dete ili starija osoba.

Na kraju je svako dobio ono što mu je bilo potrebno, a ne ono šta je očekivao ili želeo.

Šta nameravate dalje?

Nameravam da pokušam nemoguće, da to imanje u Vukićevici učinim samoodrživim. Svestan sam da to neću uspeti za života, ali težim da se tom idealu što više približim.

Budućnost vidim kroz Tikvarnicu, imaginarni prostor sa krajnje praktičnim resursima: radionicom sa osnovnim alatima, ateljeom gde bih skulpture pripremao za izlaganje.

Prostor bih delio sa kolegama, koji bi po želji mogli i da se uključe u delatnost što je već sprovodim – sitne popravke za potrebe komšija. Za te usluge od njih dobijam koje kilo sira ili pile, primera radi.

Na selu se živi mnogo jeftinije, a profitira na vremenu. Tako ću polako zatvoriti egzistencijalni krug, kombinujući sve resurse. 

I to će biti samoodrživost o kojoj pričate?

Moram nešto da primetim: ključ za rešavanje svih problema jeste da usporimo aktuelnu neodrživost svog ponašanja prema prirodi.  

Trebalo bi da živimo jednostavnije i skromnije. To je vrlo teško jer smo zavisnici od koječega. Povremeno se trgnemo, ali brzo i vratimo starim navikama.

Jednostavan život daje čoveku uvid u složenost života. Poenta je u ličnom primeru, a ne u priči. Dakle – radi ako onako kako misliš da treba.

Moj uticaj na Planetu je, srećom, mizeran – oblačim već korišćenu garderobu, vozim se GSP-om ili sa nekim u kolima, malo jedem, ne bacam hranu… sticajem okolnosti.

Ipak ne  smemo da dozvolimo da potonemo ispod tog minimuma, da ne bismo bili ogorčeni. Najlepše se pliva malo iznad egzistencijalne nule.