Florikina naivna umetnost: kad petao zakukuriče

Podelite ovaj post:

Naivna umetnost slikarke Florike Puja iz Uzdina je pravi fenomen. Njenim slikama, dominira motiv petla, čiji zov prethodi rađanju dana, ali i dolasku noći, kada je ona stvarala.

Početkom šezdesetih godina prošlog veka, dogodila se „umetnička revolucija“ u banatskom selu Uzdin, kako fenomen opisuje Marijus Ramjanc, bivši direktor tamošnjeg Doma kulture. Grupica meštanki počelo je da slika „ono što su do tada vezle na svojim keceljama i bluzama“. Florika Puja, jedna od njih, okrenula se slikanju svakodnevnog seoskog života, dajući petlu glavnu ulogu u tim raskošnim prizorima.

Slika umetnice Florike Puje iz Uzdina.

Pojava da se talentovani zemljoradnici i stočari late dleta i četkice, poznata je od ranije, i proglašena „jugoslovenskim čudom“ tridesetih godina istog stoleća. Jer, tada je naivna umetnost pustila korenje istovremeno u geografski udaljenim Hlebinama, Opariću, Dalmaciji i Kovačici.

Dati fenomen, laički gledano, proističe iz činjenice da je u prirodi svakog čoveka, bio on nepismen ili vrhunski obrazovan, potreba da se izrazi. Da oslobodi silu što je nosi u sebi, da joj krila i uznese se.

Stoga možda ni saglasnost oko termina „naivna“, vezanog za datu umetnost, nikad nije postignuta. Korišćeni su i izrazi – alternativna, primitivna, marginalna, samouka, a svi da bi se izbegao pežorativni prizvuk naziva tog specifičnog žanra. Naivnog po tome što nije primao uticaje akademizma, nepotrebnog da se iskaže lepota, ali i težina ruralne egzistencije, čemu je primer i Uzdin.

Rumunska strpljivost

Rumunska pravoslavna crkva u Uzdinu.

Ovo selo kod Kovačice osmotrićemo sa još veće vremenske distance, vrativši se u 19. vek. Tada je habzburška kraljica Marija Terezija Rumunima (između ostalih), naselila južne obode današnje Vojvodine, kako bi doseljenici čuvali granicu Austrougarske sa Otomanskom imperijom. Uz više obaveza nego povlastica.

Danas rumunska zajednica u Srbiji broji nešto manje od 30.000 stanovnika, prema podacima iz popisa iz 2011. godine. Kuriozitet je to što od svih zemalja u regionu, jedino Srbi i Rumuni nisu ratovali, već su delili sličnu sudbinu.

„Borili su se protiv istih neprijatelja, imali slične uspehe i dostignuća, slični su im i običaji, mentalitet i tradicija, a slično i razmišljaju”, prema zapažanju istoričara prof. dr Mirče Marana. On tome dodaje da „Rumune pre svega definiše to što su strpljiv narod“.

Strpljenje i jeste neophodno da bi se naslikale sve te čarolije – bokori ruža i suncokreta, detalji gizdavnih nošnji, celokupno pokućstvo, zimski i letnji ambijent, brojne aktivnosti na njivi.., kao i petao, pompezan u svom šarenilu. Baš taj je motiv bio omiljen Floriki.

„Petao je bio njen neodvojivi drug“, kako primećuje Ramjanc. Jer, petao svojim kukurikanjem najavljuje i ispraća dan, još od iskona sveta kakvog ga danas poznajemo. 

Naivna umetnost u Uzdinu i emancipacija Uzdinjanki

Iskon života, što se Florike tiče, bio je 13. april 1920, kada je rođena u Uzdinu, gde je i zavšila šest razreda osnovne škole. Ovo se smatralo više nego dovoljnim u ono vreme začetaka ženske emancipacije. Oslobađanje iz položaja zavisnosti i sticanje samostalnosti žena, išlo je još teže u seoskim sredinama, gde je od jutra do sutra moralo da se radi naporno.

„Položaj žena u to vreme nije bio lak. Od žene se očekivalo mnogo, pa je Florika Puja pomagala u porodičnim poslovima na polju i bila domaćica“, kaže Marija Mišić, Florikina unuka.

Tako bi toj umetnici – po pozivu svog bića, jedino noći ostajale na raspolaganju da joj se duša razmaše. To vreme je „krala“ da „celu sebe, i događaje koji je okružuju, prenese na platno“, kako primećuje Marija. Njena baka je slikala uljanim bojama a dela nazivala prema onom šta predstavljaju, kao i ostali „naivci“. Tako je u opticaju bilo „Noćno sankanje“, „Po kosidbi“, „Kumovi“…, ili „Arterški bunar“.

Slika umetnice Florike Puje iz Uzdina.

Ali, u tim časovima tame i duboke tišine, za Floriku su bili važni „samo ona i petao koji kukuriče, budeći u njoj kreativnost“, kako napominje njena unuka.

„Psiholozi bi taj trenutak inicijacije nazvali ‘nultom granicom’, a laici sve ono što sledi – slobodom i beskonačnošću“, ona kaže poetično.

Naivna umetnost na delu: sve boje petla

Osim dara i slikarskog priziva, za dobru sliku je bitna izrazita karakterna crta, a Florike se svi sećaju kao veoma plemenite osobe. „Govorili bi da je odavala neku specifičnu toplinu koju je prenosila na svoja dela“, Marija ističe. Toplina u odnosu na petlove, verne pratioce Florikinog opusa, bila je najočiglednija, zbog puno detalja na krestama, krilima, repu…

Ponekad bi ova nakinđurena ptica imala nogu čoveka, kao na platnu Ljubavna pesma, što bi značilo da je Florika poistvećivala ljude i petlove. Ako bi neki od njih sedeo na zaprežnim kolima, slika je mogla da se tumači i u ključu petla kao zaštitnika letine. Uzdinski petao je, uslovno rečeno, običan, ali i magičan u pozi napada ili šepurenja.

Slika umetnice Florike Puje iz Uzdina.

Jer, i pored jake doze opipljive realnosti, u tim delima prisutna je i mistika, zajednička karakteristika naivnog stvaralaštva. Naime, jednostavna duša ne zna za granicu između stvarnog i onostranog.

Možda je baš to nagnalo učenike Osnovne škole „11.maj“, za decu oštećenog sluha i govora, da kustoskinju Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, Jelenu Jovanović, jednom zapitaju „kako su nastale različite šare“ na perju Florikinog Petla sa lampom. Jer, one odudaraju od karekterističnih boja ovog vesnika jutra i sumraka.

I zaista, taj petao, ali i svaki drugi Florikin, kao da je optočen dragim kamenjem i šljašti nekim plemenitim sjajem, baš kao i duša slikarke, prema pomenutim navodima. „Neretko čovek zastane i upita se šta je umetnica htela da prenese tim simbolima“, kaže i  Katarina Ekovoju Ramjanc, aktuelna direktorka Doma kulture Uzdin.

Za petla, učeniji ljudi znaju da je Egipćane opominjao na predostrožnost i opreznost, a da je u  Persiji smatran carskom pticom. Stari su Grci verovali da svakog jutra pozdravlja Sunce, simbolišući pobedu nad noći.

Stari Kelti su smatrali petla glasnikom iz podzemlja, koji je pozivao duše najhrabrijih u bitkama. U hrišćanskoj tradiciji on je znak budnosti i vaskrsenja, što je prikazano biblijskim poglavljem u kom je petao triput zakukurikao dok se sveti Petar odricao bilo kakve veze sa svojim učiteljem, Hristom.

Sve to nije mogla da zna Florika Puja, nedovoljno školovana. Ali nije ni morala, da bismo je i dalje pamtili kao nekog ko je petla prikazivao sa neporecivim dostojanstvom. Zavisnim donekle i od njenog nacionalnog izvorišta, jer Rumunke su i na polje išle u radnoj verziji svojih iskričavih folklornih odeždi.

Svetska slava

„Florika je veoma poštovala svoje poreklo, kulturu i jezik. Bila je vrlo zahvalna i Otou Bihalju Merinu, slikaru i istoričaru umetnosti, zato što je promovisao naivno stvaralaštvo Uzdina i često ga je pominjala u intervjuima. Izuzetno je cenila i Koviljku Smiljković, tadašnju upravnicu Galerije Samoukih likovnih umetnika u Svetozarevu“, navodi Marija.

Ta je ustanova danas Muzej navne i marginalne umetnosti Jagodina i ovde su pohranjene neke od Florikinih slika. Druge č u Galeriji naivne umetnosti u Kovačici, dok je deo njenog opusa i u Galeriji naivnog slikarstva u Uzdinu. Potonja je otvorena samo dve godine nakon što je grupica Uzdinki počela da slika.

Ovo nam govori da neko može da bude prorok i u svom selu, da parafraziramo Bibliju. Naime, kulturni poslenici Adam Doklean i dr Petru Dimča, prepoznali su „neprikosnovene vrednosti pikturalnog uzdinskog fenomena i odlučili da ga sačuvaju otvorivši Galeriju“, kako ističe Marijus Ramjanc.

Od te, 1963. godine, u ovom izložbenom prostoru održane su brojne izložbe, dok je na otvaranju prve postavke slika sedam uzdinskih pionirki naivnog slikarstva, Oto Bihalj Merin zapazio sledeće: „Nigde u nekom selu ili gradu u svetu, ne postoje takve slikarke koje su snagom svoje mašte i umetnosti, zaustavile na momenat hod vremena, i vezale u bojama i ritmu razne oblike svega što je lepo“.

Slika umetnice Florike Puje iz Uzdina.

„U porodičnu kuću Florike Puje dolazili su i članovi posade Apolo 11, kao i mnoge diplomate i ostali ljubitelji stvaralaštva koje pruža naivna umetnost, iz celog sveta“, naglašava Ekovoju Ramjanc. Zapise iz knjige utisaka koju je Florika davala posetiocima i dalje je zanimljivo pročitati, kao svedočanstva lucidnog divljenja njenim delima.

Zanimljivo je i to da Florika nije imala uzora, kako napominje njena unuka. Ako bi imala neka umetnička pitanja ili dileme, savetovala bi se sa koleginicama, ostalim uzdinskim slikarkama. S njima je i razmenjivala ideje i putovala po svim kontinentima, gde su zajedno izlagale. I gde su sa njima ravnopravno razgovarali priznati svetski umetnici.

Tako je petao iz Uzdina stekao svetsku slavu, završivši u mnogim inostranim privatnim i muzejskim kolekcijama. Florikina dela krase i prostor ambasada i rezidencija.

Preminula je 1995, u svojoj 75. godini, proživevši život dostojan velike slikarke, a daleko iznad predviđenog za domaćicu i zemljoradnicu onog vremena. Sada petlovi kukuriču nekim novim slikarima i slikarkama. Florikina tajna, noćna pregnuća, sada su uzor i inspiracija drugima. Zahvaljujući njoj, ali i ostalim uzdinskim divama, za ovo se selo čulo na svim stranama sveta.