Mistična svojstva koja krase vodenice

Podelite ovaj post:

Selo Pekčanica kod Kraljeva, na obroncima planine Jastrebar, broji 219 stanovnika, po podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2011. Kroz selo protiče potok, a na potoku radi vodenica, jedna od oko 700, koliko se procenjuje da ih ima aktivnih u Srbiji. Do pre 150 godina bilo ih je više od 7.000, prema popisu poljoprivrednog zemljišta i vodenica, sačinjenom 1867. godine.

Samo ih je na tom pekčaničkom potoku bilo 15, sećaju se meštani. Kako je zamirao život na selu, sve se ređe čulo karakteristično tandrkanje sistema vratila koji žitarice pretvara u brašno.

Foto: Miloš Stošić

Međutim, vodenica je razlog zbog koga se na rodno imanje vratila Verica Kaplarević, nakon smrti svoga oca. „Ona je jedina vodeničarka u raškom i moravskom okrugu, a možda i mnogo šire“, kaže novinar Milanko Danilović, koji je priču o Verici prvi plasirao u medijima. On to naglašava jer vodeničarski posao gotovo uvek obavljaju muškarci.

Vremenom su se njeni pomeljari (mušterije) osipali, pa je ostala na dva redovna uživaoca usluga, ukoliko se redovnim može smatrati sporadično mlevenje po desetak kila kukuruza.

„Radi se o starcima koje Verica uvek sačeka na putu i pomogne im da u mlin ubace džakove“, kaže Danilović. Pre no što je industrijska revolucija zahvatila ove krajeve, pred vodenicom su se protezali redovi zaprežnih vozila. A mnogi su i prespavali po namenski pravljenim sobama u nekim drugim mlinovima.

Istorija i princip po kome rade vodenice

Vodenice građene na potoku, zovu se potočare, a one na rekama – lađarice, koje vuku poreklo iz Vizantije, kada su bile plivajuće i ukotvljavale se na nekom vodenom toku. Po njemu su i nazivane – moravke na Moravi, dunavke na Dunavu, savke na Savi…

Zimi su bile premeštane u zimovnike da ne postradaju od leda.

Prvi zapisi o njima potiču iz I veka p.n.e, iz pera Antipate iz Soluna. Smatraju se dobrim primerom sloge čoveka i prirode.

Jer, vodenice su jedan od retkih izuma koji koristi ljudima, ne ostavljajući pogubne tragove sagorevanja goriva, promene vodotokova, trovanja vazduha i zemljišta. One bezazleno pretvaraju energiju vode u mehaničku energiju koja služi da se napravi hleb naš nasušni.

Foto: Miloš Stošić

Potpuno su ekološke, jer priroda ne trpi ni njihovim propadanjem. Vodenice nemaju delove što iziskuju posebne tretmane sakupljanja i recikliranja, niti prete kancerogenim i drugim opasnim materijama. Vodenice nisu odgovorne za klimatske promene, topljenje leda na Arktiku, niti utiču na globalno zagrevanje.

I ničim ne narušavaju prirodni sklad koji je nekad davno postojao. Zato su i simbol održive ekonomije.

Princip rada svih vodenica je isti: preko brane voda se jarkom usmerava na točak, koji snagu prenosi na dva kružna kamena, sistemom lopatica. Jedan od njih uvek je horizontalan i ne okreće se, a s drugim ga povezuje vitlo. Kukuruz, ječam, pšenica, heljda, ovas… sipa se u koš i lagano curi ka svojoj sudbini, očito joj se radujući, jer puštaju prijatan miris prilikom procesa mrvljenja.

Foto: Turisticka organizacija Kraljeva

Cela se vodenica, obično od tesanih brvana, ori od saglasja vodeničkog mehanizma i sve sitnijeg zrnevlja.

„Poznato je da kvalitet brašna zavisi od žita, ali i od točka. Smatra se da je najbolji kosovski, kakav se koristi recimo u vodenici Dragana Matovića, u Lopatnici“, priča dalje novinar.

E, taj Matović svedoči da je važna i kakvoća vode, koja do njegovog mlina dolazi sa četiri termomineralna izvora, budući da su u blizini Bogutovačka i Lepetnička Banja.

Premda sluti da je ova tvrdnja „deo EPP-a“ vodeničara, Danilović iskustveno tvrdi da ovo brašno usrećuje nepca, kad pređe u oblik hleba, proje, uštipaka, kačamaka…

Vest o dobrom brašnu čuje se daleko, te kupaca ima iz cele Evrope, ali ponovo – sporadično. Na domaćem tržištu ono se lakše prodaje uvijeno u „oblandu“.

Vodeničarske legende

„Postoji predanje da se lepetničko žito melje po istom principu k’o u vreme Kraljevića Marka, velikog junaka, ali i ljubavnika – zbog vrste ishrane“, smeje se Danilović, iako stvarno smešno tek predstoji.

Naime, za afrodizijačku moć Matovićevog brašna, čula je i jedna naša poznata političarka.

I došla u selo, izokola se raspitujući među meštanima. Oni su odmah znali na koju karakteristiku brašna misli, ali su je po malo zavlačili, ne bi li joj iznudili da nedvosmisleno kaže za šta joj ono treba.

Tek kad je ovo priznala, uputili su je na tačnu adresu. Šta je posle bilo – niko ne zna, niti je od krucijalnog značaja za ovu sagu o vodenicama.

Za nju su interesantnije legende sa demonskim prizvukom. U njima glavne uloge igraju vodenjaci ili vođanoje, vampiri, đavoli, vukodlaci…

Prema mitologiji Istočnih i Zapadnih Slovena, a negde i Južnih, vodenjaci potiču od duša utopljenika čija tela nisu regularno sahranjena. Negde se veruje da utopljenik mora da je bio zao za života, da bi po tragičnoj smrti postao vodenjak, biće sa kandžama i dugim repom, pokriveno travom i mahovinom, a očiju „što svetle kao žar“.

Negde se misli da je taj stvor zapravo starac zelene kose i brade, ili pokriven muljem kao riba. Ili da ima rogove. A negde da je potpuno crn, s iskolačenim crvenim očima i dugačkim nosem.

Kakav god da je, krajnje je neprijateljski nastrojen prema ljudima, iako nekad, istina, samo zaustavlja točak vodenica, ruši mostove i cepa ribarske mreže. Inače davi smele i lude da se kupaju po zalasku sunca u vodenim tokovima. Muškarce čini svojim slugama, ili zetovima, oženjenim njegovim kćerkama – rusalkama.

Rusalke se neretko brkaju sa vilama, iako ni malo nisu dobronamerne, te znaju da oneme čoveka ili da ga uvedu u zanos igranja, sve do smrti od iscrpljenosti. I njihov smeh je veoma opasan, vele legende. Stoga je tokom Rusalne nedelje (posle hrišćanskog praznika Duhova, 50 dana nakon Vaskrsa) bilo zabranjeno peti se na drveće, gde rusalke borave kada su na kopnu.

Rusalke – crtež Konstantina Makovskog iz 1879. godine.

Te sedmice ne sme ni da se radi u polju i vinogradu, pošto rusalke tada daju vlagu zemljištu. Odbrana od njihovih moći je biljka pelin, kao i beli luk, kojih se rusalke plaše.

Njihov otac, vodenjak, ne izlazi iz vode, danju se odmarajući u raskošnoj podvodnoj palati, a s večeri napadajući ljude s vojskom utopljenika, svrstanih u čete po njih stotinu. Posebno je opasan tokom nevremena, kad se žrtvi najneprimetnije potkrada.

Zato se deci na jugu Srbije preti da će ih odneti vodeljak ako budu nevaljala. „Ne valja se“ ni dugo ogledati u vodi, jer vas čeka isti usud, prema mitovima mnogih kultura sveta.

U materijalnim ostacima Lepenskog vira, najstarijeg sedelačkog naselja u Evropi, pronađeni su kameni tegovi za ribarske mreže, u vidu ljudske glave, gornjeg dela obojenog u crveno. Po njima nauka pretpostavlja sa su neolitski žitelji Beogradske opštine takođe verovali u vodenjake. Pa su se od njih branili – varajući ih.

Drugde se posezalo za žrtvovanjem petla, kokoške, ovce, dobro uhranjenog konja, što je znalo da  umilostivi vodeničke demone.

Vampiri – najpoznatiji žitelji koji obitavaju vodenice

Ta onostrana bića, ponekad su od koristi današnjim vodeničarima, pa Slobodan Ćirić iz sela Rudare na Prolomskoj reci, a nadomak Kuršumlije, tvrdi da od krađa njegovo žito čuva priča o tamošnjim vampirima.

Od svih svetskih vampira, najpoznatiji je Drakula, čiju je slavu proneo irski pisac Brem Stoker 1897, a kasnije i mnogi filmski reditelji. Od naših, nema krvoločnijeg od Save Savanovića, stanovnika vodenice iz sela Zarožje kod Bajine Bašte.

Iako se, prema verovanju, Sava upokojio nakon decenija zuluma, tako što ga je jedan hrabri Strahinja naterao da kaže svoje ime, pa sa komšijama pronašao njegov grob u „krivoj jaruzi pod račvastim brestom”.

Poštujući sve rituale – dolaska na crnom konju, probadanja mrtvaca glogovim kocem i prskanja vodom adžijazmom, ritualno obrađenom, uspeli su da čuvenog Savu konačno umire.

Ipak se priče o njemu i dalje prenose sa kolena na koleno, za šta je tek delimično zaslužan Milovan Glišić i njegova pripovetka „Posle devedeset godina“, kao i film Đorđa Kadijevića „Leptirica“.

Kao inspiracija za lik Save, Glišiću je poslužio izvestan Milisav Rakanović, kome je dozlogrdilo da se muči zbog „padajuće bolesti”, pa se obesio. Samoubistvo je inače po narodnoj tradiciji, najčešći razlog da se neko povampiri.

Među seljanima je zavladao strah, budući da je Milisav išao okolo i davio decu. Histeriji se suprotstavio lično Ilija Garašanin, veliki državnik sredine 19. veka, smatrajući da vlast treba „ubitačne, a naročito na sujeveriju osnovane običaje, iz naroda istrebljivati”.

Koliko je to teško, govori zvanično upozorenje Miodraga Vujetića, gradonačelnika Bajina Bašta, u trenutku kad je Savina vodenica srušena i on postao beskućnik, „pa je tražio drugo mesto stanovanja, ili nove žrtve“.

Fenomenom se pozabavio i National Geographic, konsultujući Marka Kolinsa Dženkinsa, autora knjige „Vampire Forensics“ i forenzičkog arheolog i antropologa Matea Borinija. Oni su složno izjavili da su „legende o vampirima duboko ukorenjene na Balkanu“, ali i da je staro sujeverje podleglo uticaju modernih priča o vampirima.

Kao povod za nastanak vampirskih legendi, ovi stručnjaci vide epidemije kuge i kolere između 16. i 18. veka, kada su masovne grobnice bivale često otvarane, i njima pridodavana nova tela. 

Pretpostavka je da se deca, zastrašuju vodenjacima, da se ne bi kupala u rekama i potocima noću, kad nema ko da ih izbavi iz virova. Isto važi i za odrasle, prema analogiji.

Vodenice imaju svetlu budućnost baziranu na legendama

Bez obzira na mitove i legende, ili upravo njima zahvaljujući, danas je imati vodenicu pitanje prestiža. Stoga se stari mlinovi sve masovnije obnavljaju po Srbiji, ali i celom regionu.

Vlasnici zato zahtevaju od države da uloži bar u bolje puteve, da se turisti ne namuče dok stignu do mesta od sve šireg interesa, bilo zbog neretko pratećeg restorančeta, bilo zbog kvaliteta samog brašna.

Foto: Turisticka organizacija Kraljeva

Neki dolaze i usled verovanja u lekovita svojstva vodeničkog tandrkanja, od koga tečno progovaraju deca koja mucaju ili ne mogu ni reč da izuste. Drugi smatraju da će voda što je zahvate ispod točka mlina, učiniti da im sve krene nabolje.

Pojedini ne žale truda samo da ih neko podseti na priče o hajducima, koji su se navodno krili po šumskim potočarama. I gde su guslari gudili „o izgubljenom srpskom carstvu održavajući žar u srcu potlačenog, a nepokornog naroda“.

Bračna se sloga čuvala zahvaljujući legendama o vampirima. Jer, kad bi se neka snajka vratila kući nakon noći provedene u vodenici, gde je čekala da joj se samelje žito, crvene tragove na vratu pravdala je napadom demonskih sila.

Tako nerazdvojivo opstaju vodenice i mitovi, čuvajući specifičnu vrstu istorije, ali i sklad između čoveka i prirode. Sve to je prožeto u tradiciji, više no u današnjem načinu življenja.