Zaštita prirode preko ulične slike: eko grafiti

Podelite ovaj post:

Šetajući Beogradom i drugim srpskim gradovima, možemo da primetimo da su u moru grafita i obilju murala, sve prisutniji oni u čijem je fokusu priroda. Eko grafiti su važna forma prenošenja ekološke poruke.

The tree eater. BLU. Belgrade, Serbia (2009). Foto: Start Street Art Belgrade.

S leve strane Brankovog mosta, kad se krećete ka centru prestonice iz pravca Novog Beograda, odmah ćete registrovati impozantan crtež džinovskog muškarca koji jede drvo, na bočnom zidu zgrade u Pop Lukinoj 6.

Umesto zuba, taj gigantski čovek, obučen u odelo, ima zgrade, te je poruka autora sa pseudonimom BLU, veoma razumljiva: betonizacija gradova ide na štetu zelenilu.

Beogradskim, nekad belim, a nekad sivim zidovima, nije odoleo ni meksički umetnik Farid Rueda, koji je oslikao jelena na jednoj od višespratnica u ulici Tadeuška Koćuška, na Dorćolu. Detalji te prelepe životinje, protkani su arabeskama živih boja.

Iz slike iščitavamo autorov pijetet prema ovom divljem stvorenju pitomog lika, podrazumevajući i simpatiju prema svim bićima.

Zeleni džepovi

Uđemo li u prolaz na sredini ulice Vojvode Dobrnjca, u blizini veoma frekventne saobraćajnice Bulevara despota Stefana, imaćemo utisak da smo iskoračili iz smoga i tutnjave u bajku.

Taj će nam dojam pružiti Marko Ćulum, primenjeni slikar i muralista, prikazima goluba, sove, labuda, patke, vrapca, sove, crvendaća… kako se šepure sa okolnih zgrada.

„To je moje igralište, gde sporadično dodam neku sliku ili popravim šta izbledi, naravno, uz saglasnost komšija“, Marko otkriva za podkast Future generations.

On svoju i misiju kolega na „ozelenjavanju“ prestonice smatra nesebičnom, jer crteži služe da bi svi uživali. Ili, bar na kratko napravili balans između onoga šta nas okružuje i onog za čim (bezmalo) svi žudimo.

Zasadi drvo – pošalji poruku. Autor: Artez. Beograd, Srbija (2019). Foto: LSD Magazine

Ponegde će nas trgnuti nečiji apel za spas životinjskih vrsta ili protiv divlje gradnje, izrečen duhovito i nenasilno, a potkovan adekvatnom vizuelnom predstavom.

Iako taj poziv prividno zaboravimo, on će i dalje rovariti u našoj podsvesti, što bi značilo da data pitanja više ne posmatramo pasivno.

„S obzirom da ulični umetnici generalno reaguju na urbane sredine i njihove stanovnike, kao i sve probleme sa kojima se svakodnevno suočavamo, ne treba da čudi sve češća pojava ekološki osvešćenih poruka poslednjih godina u svetu, kao i kod nas“, kaže Srđan Tunić, kustos, specijalizovan za street-art tematiku.

Grafiti inspirisani prirodom

„Ulična umetnost, bilo da pričamo o grafitima, muralima, ili nečem sasvim trećem, ima veliki potencijal da iskomunicira najrazličitije poruke u javnom prostoru, pa zašto onda ne i ekološke? Na kraju krajeva, prirodna i urbana sredina međusobno su povezane“, Tunić podvlači.

Jelen, ulica Tadeuška Koćuška, Dorćol. Autor: Farid Rueda (2019). Foto: Street Art Walks Belgrade / STAW BLGRD

Ipak, gledajući te ulične artefakte, možemo ponekad da pomislimo da se ovde radi samo o estetizaciji gradskog sivila. I to nam je dovoljno, sitim tmurnog gradskog vidokruga.

Istraživanje koje sam sproveo 2019/20. godine, uverilo me je da većina umetnika sa kojima sam imao priliku da razgovaram, naginje vizuelnom ‘ozelenjavanju’ gradskih zidova, kada im je zid jednostavno platno za projekciju njihove fascinacije prirodom“, Tunić objašnjava.

Izvestan broj street-artista ipak teži prenošenju određenih poruka (kao što Tunić reče), bilo da su one lične ili u sklopu nekakve eko akcije.

„Takođe, veliki broj njih ne smatra da se bave izričito ekološkom umetnošću. Ipak, mislim da je svima zajednička namera da ulepšaju grad i podstaknu ljude da se brinu o svojoj okolini“, kustos ističe.

Eko koncepti i eko grafiti

Neki to čine i upotrebom specifičnih materijala, ne ostavljajući za sobom prazne boce spreja, plastične kante i slične neprijatelje prirode.

„Beograd je, na primer, dobio već drugi mural urađen specijalnim bojama koje upijaju aerozagađenje, oslikan ove godine u Osnovnoj školi ‘Josif Pančić’,“ on napominje.

O prvom, napravljenom 2019, govorićemo nešto kasnije.

Umetnik Ivan Kocić je od recikliranih resursa napravio mural-asamblaž beloglavog supa na OŠ ‘Ivan Goran Kovačić’, u cilju da podseti đake na značaj zaštite živog sveta.

Kod takvog street-arta nema dileme, budući da je i tehnikom i porukom – skroz ekološki.

Beloglavi sup. Autor: Ivan Kocić, Beograd (2019). Foto: A. Malko / Ras Srbija.

Piros je svoju „modernu fresku“ (apliciranu na trošnom zidu, a ne urađenom na svežem malteru) posvetio orlu krstašu, takođe ugroženoj ptičjoj vrsti, a simbolu na grbu Srbije. I usput pozvao na ličnu odgovornost svakog posmatrača, budući da je za bitno smanjenje broja ove kraljevske grabljivice najpresudniji ljudski faktor.

Dešava se da je naglasak ulične umetnosti, na spoju planskog uređenja životne sredine i rada sa zajednicom.

Festivali poput Belefa, Miksera, Runaway, Rekonstrukcije, DUK, kao i Meeting of Styles, u poslednjih dvadeset godina doprineli su nastanku mnogih velikih murala, među kojima ima i ekoloških (najšire shvaćeno).

Festival Rekonstrukcija, na primer, ima za cilj da neguje solidarnost i saradnju komšija, a ne samo oplemenjivanje zidova. Iza oslikavanja Savskog keja na Novom Beogradu, stoje Blok 70 – zajednička akcija i Polimorf“, Tunić naglašava.

Pametne boje i tehnike

Nažalost, kako Tunić ističe, još uvek nemamo primere tzv. „reversed graffiti“ tehnike koja se radi tako što se uklanjaju slojevi prljavštine, umesto da se boje nanose. Fale nam i „moss graffiti“, rađeni od mahovine.

„Ideja ‘moss graffita’ počiva na korišćenju biorazgradivih materijala koji ne doprinose zagađenju ili koji posle ne moraju da se recikliraju“, Tunić dodaje.

U ovom slučaju, mahovina se meša sa šećerom, jogurtom i vodom u blenderu, i onda koristi kao pasta koja prijanja na zid. „Ako nekome smeta, može lako da je sastruže. Takođe, mahovina ne oštećuje površine kao sprej“, kustos navodi.

Dobar je znak da su i kod nas krenule da se koriste pametne boje, čija je karakteristika da pročišćuju vazduh, kako postaju zamena za 540 posađenih stabala.

Posredi je proces fotokatalize, kako se i atmosfera brani od štetnih elemenata, prema tvrdnji Milene Banić u pomenutom podkastu.

Slavimo svoje korene. Autori: Artez & Wuper. Belgrade, Serbia (2020). Foto: Igor Svetel / Walls of Belgrade

O tome pričaju i sledeći eko grafiti: Artezov tamburaš sa buketom cveća umesto glave i devojka koja svira harmoniku umetnika Wupera, na uglu Vanizelisove i Žorža Klemensoa, opet na Dorćolu, gde se zagađenje spušta sa viših kota prestonice. 

Ovim se vraćamo na prvi beogradski eko-mural koji smo ranije spomenuli.

„Problem sa ‘pametnim bojama’ jeste što vremenom izblede“, primećuje Dejan Ivanović, alias Wuper.

Kad bi to bio običan grafit, mogao bi biti podvrgnut pravilima da se tag (svojevrstan potpis) sme zameniti nekom predstavom u sporijoj tehnici, i tako redom, dok na kraju ne prevlada „najozbiljniji crtež“.

Jedino se prema legendama street-arta ukazuje puno poštovanje, zbog čega su njihovi radovi iz 90-ih prepušteni „intervencijama“ godišnjih doba i vremenskog protoka.

Mural ima sličnu sudbinu, primećuje Wuper, jer rad na njemu zahteva postavljanje skela i druge peripetije, zaviseći od novca onog ko hoće da ga realizuje.

To su obično kompanije sa naglašenom svešću o važnosti ekologije, ali i drugim društvenim pitanjima.

Zato je njihova samoinicijativna prerada – nemoguća misija.

Međutim, to što ulični artefakti pod zubom vremena polako nestaju, ne treba nikog da brine u okviru eko-diskursa. Jer – ima li nečeg bližeg prirodi od efemernosti, kako bi Tunić zaključio.

Aktivizam i eko grafiti

Filozofija ulične umetnosti, usko vezana sa aktivizmom, podrazumeva i da autori uvek imaju pseudonime, ili alter-egoe, bilo da je u pitanju potpis (tag) ili karakter.

Bez obzira da li pravilo proističe iz toga što je ova umetnost na ivici zakona, budući da je za svaku tu sliku potrebna dozvola, a da se od toga često odstupa iz potrebe za što bržom reakcijom, ili što autor teži da bude zapamćen, ti kripto-potpisi su gotovo obavezni.

„Iza svih njih stoje ljudi sa imenom i prezimenom, ali ono što mi vidimo su ti urbani, fiktivni, često misteriozni ulični likovi. Na primer, Branko Tešević, čiji su pseudonimi Resto i Rage, često crta lisice, pse i superheroje u vrlo prepoznatljivom stilu“, Tunić ističe.

Џеки. Autor: Rage. Beograd, Srbija. Foto: Street Art Walks Belgrade / STAW BLGRD.

Jana je opet poznata po lastama i srcima iz kojih izvire divljina. Junk često crta životinje i likove iz popularne kulture, dok su šabloni psa rase mops zaštitni znak Inspekora Yode Zgužvanog.

Šabloni ili stensili često se koriste za aktivističke poruke jer se nanose veoma brzo, nakon što se nacrta i izreže oblik koji će biti prenet na zid. Jer, reč i slika u kombinaciji ostavljaju jači utisak.

Dokaz je Yodin mops koji izgovara (u stripovskom oblačiću) – „Ne tuci (p)se“ ili „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće“, što intrigira prolaznike na promišljanje.

Wrnkl. Beograd, Serbia (2014). Foto: Inspektor Yoda Zgužvani.

U strit-artu svakog, pa i ekološkog pravca, važan je humor, a posebno u aktivizmu, „jer pored ozbiljnosti pokazuje i potencijal za igru, kao i subverziju“, kako Tunić napominje.

Treba znati čitati i simboliku, pa razumeti da Janina ptica, ako je jedna, označava slobodu, a ako leti u jatu – gubljenje identiteta. ZEZ lunatic, opet, biomorfnim čudovištima izražava kritički komentar na naše društvo, a posebno kapitalizam.

Ali, i kod životinjskih prikaza, uglavnom se radi o fascinaciji prirodom, Tunić tvrdi na osnovu svog istraživanja kada su eko grafiti u pitanju.

Eko grafiti bez kompromisa

Wuper je krajnje neobičan primer u ovoj priči o eco street-artu. Njemu gradski zidovi više nisu zanimljivi, i više ga privlače napušteni objekti izvan urbanih sistema, kao što su recimo trafostanice u okolini Inđije, gde stanuje.

„Moja je pasija inače da lutam šumama“, Wuper priznaje.

Ušuškane u zeleniš, mimo uobičajenih puteva, njegove zidne slike traju dugo. Tako postaju trag urbanog u divljini, svedočeći o prožimanju ove dve sfere.

„Nije mi posebno važno što ih većina ljudi ne vidi, jer ja prvenstveno slikam za sebe, da bih bio ispunjen“, Wuper primećuje.

S druge strane, sasvim mu je jasna težnja kolega za interakcijom sa publikom, budući da je pristalica prava na izbor. Zato mu ni novac nije presudan, ako mora da slika nešto izvan opsega svog interesovanja.

„Već neko vreme sam okupiran detinjstvom, pa slikam svoja sećanja kako smo se kao deca kupali u okolnim jezerima. Kada me pozovu da naslikam pčele, kao WWF u Silosima na Dunavu, ja u centar zbivanja stavim devojčicu“, kaže ovaj pobornik ličnog pečata.   

Kad se izgradiš kao autor, „pare same stignu“, zbog čega bi mogao da preporuči da ne treba pristajati na kompromis.

Jer, jedno je kad nešto radiš iz čiste ljubavi, a drugo – po narudžbini. To se u svakoj slici vidi, pa i onoj uličnoj.

Demokratija street-arta

“Grafiti, ulična umetnost i murali okrenuti su nama, kao urbanim stanovnicima, i našim temama i problemima”, Tunić izriče generalnu definiciju.

“Ekološki angažovane poruke imaju velikog potencijala da nas usmere na prirodu oko nas, bilo da su u pitanju zapušteni prostori, ugrožene životinjske vrste, ili zagađeni vazduh”, on poentira.

Crna žuna ne može bez šuma. Autor: Mišo Joskić. Podgorica, Crna Gora (2018). Foto: Mišo Joskić

Takva umetnička dela  provociraju pažnju građana, ali i stimulišu rad drugih umetnika, te je moguće da podstaknu i nadležne na konkretnije poteze vezane za zaštitu sveta koji nas okružuje.

“S obzirom da je ova umetnost javna i teži demokratičnosti, mislim da definitivno ima kapaciteta da približi ekološke teme i probleme širem spektru ljudi”, Tunić navodi.

Naravno, komunikacija je samo deo te priče i treba da bude praćena akcijom, bilo da se radi o individualnom ili društvenom delovanju, kako ovaj kustos zapaža.

Sada, znajući stavove osoba koje su proučavanjem ili direktnim aktom vezane za ekološke zidne poduhvate, možda će i naša reakcija na takve prizore biti promptnija. Ne zaustavivši se na uživanju u lepoti koju nude eko grafiti, već težeći delanju.