Kako terapeutske životinje pomažu ljudima?

Terapeutske životinje – konji i psi, dragocena su ispomoć osobama sa invaliditetom.

Konji važe za plemenite životinje koje vekovima žive uz čoveka i pomažu mu u svakodnevnim aktivnostima, poput putovanja, prenošenja tereta i ratovanja.

Sa druge strane, psi su čovekovi najbolji prijatelji, neretko su pomagači u lovu, čuvanju stoke, pronalaženju preživelih osoba u katastrofama i imaju ulogu čuvara domaćinstava.

Znate li na koji još način ove životinje mogu biti tu za čoveka i njegov kvalitetniji život?

Konji, baš kao i psi, imaju ogromnu ulogu u oblasti intervencija potpomognutih životinjama. Životinje mogu biti podrška prilikom određenih aktivnosti, ali i u ulozi koterapeuta.

Kako terapeutske životinje – konji i psi pomažu ljudima?

Počeci istraživanja oblasti terapije uz pomoć životinja, vezuju se za 60-te godine XX veka. Njenim pionirom smatra se dečiji psihijatar Boris Levinson. Naime, kada je doveo psa na sastanak sa anksioznim i neverbalnim detetom, primetio je značajan napredak u radu sa njim.

Osim toga, psi su odlični koterapeuti i kod dece sa poremećajem pažnje i hiperaktivnošću, a od izuzetnog su značaja i kao podrška pri kretanju slepih osoba.

Konji mogu biti od velike koristi korisnicima kolica, budući da se njihovi pokreti prenose na jahače. Tako se muskulatura ovih osoba ojačava, dok se razvija i motorika neophodna za održavanje ravnoteže.

Na važnost upotrebe konja u terapiji osoba sa invaliditetom, posebno je ukazala Lis Hartel iz Danske, koja je na olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, osvojila srebrnu medalju za dresuru. Iako je rođena sa cerebralnom paralizom, takmičila se ravnopravno sa ljudima bez invaliditeta.

Šta je hipoterapija, a šta terapijsko jahanje?

Hipoterapija predstavlja korišćenje konja u radu sa pacijentima. Mora je sprovoditi isključivo stručni fizioterapeut koji se dodatno edukovao u ovoj oblasti. Sam fizioterapeut mora pridržavati pacijenta i voditi konja što zahteva i dobro poznavanje konja.

Hipoterapija je posebno značajna za osobe sa cerebralnom paralizom, multipla sklerozom, kao i kod osoba sa amputacijama. Hipoterapijom, postiže se napredak u neurološkim funkcijama, pokretljivosti tela, koordinaciji pokreta, okupiranju pažnje i koncentracije.

Terapijsko jahanje je širi pojam i podrazumeva različite oblike terapije u vidu rekreacije tokom jahanja i povećanja osećaja zadovoljstva. Terapijsko jahanje pomaže ljudima sa oštećenjima vida ili sluha, psihološkim oštećenjima, poremećajima ponašanja, poremećajima iz autističnog spektra i Daunovim sindromom. Terapijsko jahanje podstiče rad na motorici, koordinaciji pokreta, stimulaciji pažnje, kao i socijalizaciji koja neretko nedostaje ljudima sa invaliditetom.

Ono što karakteriše mnoge osobe sa poremećajima iz autističnog spektra jeste manjak zainteresovanosti za socijalno okruženje i sve što se događa oko njih. Ove osobe su ponekad neverbalne i ne umeju da identifikuju i obuzdaju svoje emocije. Terapeutske životinje im u svemu tome mogu biti od pomoći. Za ljude sa cerebralnom paralizom od posebnog je značaja vežbanje i povećavanje mišićnog tonusa što se može postići redovnim terapijskim jahanjem.

Kako terapijsko jahanje pomaže deci usporenog kognitivnog razvoja?

Terapijsko jahanje doprinosi socijalizaciji, kao i emocionalnom razvoju kod ove grupe dece. Usled specifičnosti invaliditeta, neretko im je potrebna podrška volontera i stručnih lica kako bi izvršili neophodne zadatke u procesu terapijskog jahanja.

Kada, međutim, takvo dete samostalno uspe da brine o životinji, čisti za njom, nahrani je, opremi za čas jahanja i samostalno zajaše, smatra se da je ostvarilo komunikaciju sa konjem i ispunilo zadate ciljeve terapijskog jahanja.

Time samo dete počinje da stvara pozitivniju sliku o sebi. Kontrolišući konja, dete uči da kontroliše i sebe. Komunicirajući s konjima počinje da komunicira i sa drugima. Svojim aktivnostima oko konja, uči se zadržavanje pažnje, prostorni odnosi, gledanje i pamćenje, samopouzdanje, ponos.

Ukoliko pak osoba nije u stanju samostalno da jaše, to čini zajedno sa instruktorom ili fizioterapeutom koji sedi iza nje. Kako bi rezultati bili vidljivi i trajni, potreban je kontinuitet i duži period terapijskog jahanja.

Konj ne može promeniti svet, ali može promeniti nas

Hipoterapija je dobar način da osobe koje su korisnici kolica, iskuse mogućnost kretanja u prostoru u uspravnom položaju. Tada su u prilici da pokrete usmeravaju kako žele, na tuđim nogama.

Konjska leđa se trodimenzionalno pokreću pa se trup i karlica jahača rotiraju u istom ritmu. I mada osoba nema osećaj u svojim nogama, jahanje je najsličnije hodanju i tako pruža doživljaj stabilnog simetričnog položaja tela. Tokom jahanja, angažovana su ramena, kao i kukovi, pa su gruba i fina motorika udova olakšane.

Tokom ovog procesa, stvara se bliska veza između jahača i konja. Iskustva iz prakse pokazuju da se progresija distrofije mišića značajno usporava. To se dešava zbog različitih pokreta koji se u hipoterapiji čine. Popravlja se ravnoteža, kao i koordinacija.

Nedostatak udova nije prepreka za jahanje. Poremećeni osećaj za ravnotežu nakon amputacije najlakše može biti vraćen upravo jahanjem. U ovom procesu, svaki mišić i tetiva u telu rade na način koji osobe, korisnici kolica, dugo ili nikada ranije nisu osetile.

Kako osoba stiče veštinu jahanja, njeno samopouzdanje raste. Takođe, položaj u kome se odjednom nalaze – iznad drugih ljudi, doprinosi samovrednovanju, budući da najveći deo vremena svet posmatraju iz svojih kolica, dakle, iz sedećeg položaja.

Psi kao terapeutske životinje: podrška osobama sa invaliditetom

Terapijski pas pruža emocionalnu, kao i socijalnu podršku kako deci, tako i čitavoj porodici u kojoj živi. Brajan Her sa Univerziteta Harvard, ističe da su psi veoma osetljiva bića. Nijedna životinjska vrsta nije razvila bliži odnos sa čovekom od psa. Her pretpostavlja da je ta osobina sa vukova preneta na pse pošto su vukovi društvene životinje privržene svom čoporu.

Pas smiruje i podstiče prijatna osećanja. Pruža utehu, osećaj sigurnosti, ali i empatičnu reakciju. Terapijski pas može pomagati pri kretanju, dodavanju predmeta, pružanju podrške prilikom svlačenja odeće, ali je tu i da umiri osobu.

Pas podstiče na veću fizičku aktivnost, zbog potrebe da nekoliko puta na dan bude izveden u šetnju, ali i izaziva osećaj zadovoljstva tokom igranja. Ljudi koji imaju pse, duže šetaju, što je od posebnog značaja za osobe sa dijabetesom.

Pas kao prijatelj, doprinosi širenju socijalne mreže, jer vlasnici pasa lakše stupaju u interakcije sa drugim ljudima kada su u društvu svog ljubimca, što doprinosi većoj uključenosti u zajednicu.

Psi vodiči – podrška prilikom kretanja slepih osoba

Psi su imali ulogu vodiča slepih osoba još od početaka nove ere. Naime, arheološka iskopavanja u Pompeji, otkrila su sliku slepe osobe sa štapom i psom koji ga vodi, na ostacima zidova jedne kuće, nakon erupcije vulkana Vezuva. Slika datira još od 79. godine nove ere.

Sistematični počeci podučavanja pasa za podršku slepih osoba, kreću tek nakon Prvog svetskog rata. Sada se za ove potrebe obučavaju najčešće labrador retriveri i nemački ovčari.

Iako u Srbiji psi vodiči nisu zastupljeni u značajnoj meri, ova vrsta podrške dostupna je širom sveta.   Tako postoje i škole koje obučavaju pse za pružanje podrške slepim osobama. Zadatak pasa vodiča jeste da slepe osobe vode ulicom, upozoravaju ih na prepreke, zastanu kada je upaljeno crveno svetlo na semaforu, a upozoravaju ih i na opasnosti.

Pas vodič važan je kod zadržavanja smera, prepoznavanja lokacija i upozoravanja korisnika na promene u terenu. Pored svega toga, ovi psi su uvežbali veštine rešavanja problema.

Saradnja čoveka i psa, divan je primer kako se dva bića dopunjuju, pomažu i štite. Saradnik za obuku pasa u Hrvatskoj, Jožef Sivaček, ističe da je kretanje slepih osoba mnogo brže uz psa vodiča nego sa belim štapom. Potrebe psa za šetnjom, hranjenjem, obavljanjem fizioloških potreba, slepoj osobi dodatno znače jer joj pružaju više fizičke aktivnosti. Ovi benefiti još su vredniji ako znamo da se slepe osobe obično slabije kreću od ljudi koji normalno vide. Usled toga su podložnije brojnim oboljenjima.

Zanimljivo je da su psi vodiči pokazali veću fizičku privrženost svojim korisnicima od običnih kućnih pasa što se pripisuje treningu kroz koji prolaze. Ujedno, oni su i pasivniji od drugih pasa jer su na obuci naučili da leže uz svog korisnika dok on sedi, radi ili odmara. Ovi psi pokazuju privrženost svojim korisnicima na sličan način kao odojčad sa majkama.

Terapeutske životinje: nepregledne koristi od ljudsko-životinjskog prijateljstva

Odnos čoveka prema životinjama u današnje vreme često je poražavajući. U prošlosti, kao i danas, životinje služe za ishranu, kao radna snaga, ali i za zabavu.

Istina je da terapeutske životinje mogu pomoći ljudima na mnogo načina i popraviti njihov kvalitet života. Razvoj medicine pokazao je da brojne životinje poput konja i pasa mogu uticati na naše emocionalno, mentalno, psihičko, kao i fizičko zdravlje.

To što životinje ne govore našim jezikom, ne znači da ih treba tretirati kao „niža“ bića. Svaka životinja ima sopstveni jedinstveni način komunikacije. Oni kojima je to potrebno i koji to umeju da prepoznaju, osećaju nemerljive benefite u kontaktu sa životinjama.

Nema loših konja i pasa: postoje samo oni konji i psi sa kojima je čovek rđavo postupao. Ako im pružimo ljubav, od životinja ćemo dobiti stostruko više!