Psi pomoćnici i njihova podrška oporavku

Podelite ovaj post:

Čak i ako vas samo dočeka veselo mašući repom, ili cviljenjem iskazuje da mu nedostajete  čim uđete u prodavnicu, ili vas toplim pogledom bodri kad niste baš sasvim svoji.., pas je vaš najbolji prijatelj. Psi su odlični pomoćnici.

Međutim, on svome dvonožnom best-friendu ume i na druge načine da se nađe, i pruži mu saosećanje u najtežim životnim situacijama, kakve su bolesti.

Zna on, ako je treniran, i da čoveka spasi iz smrtne opasnosti – požara, utapanja, zatrpavanja lavinom.., ili da ga lajanjem upozori da mu se sprema epileptični napad, ili udar hipoglikemije.

Kad je kancer u pitanju, pas će obolelog hrabriti na razne načine, i tako ga oslobađati od stresa. Neće mu dozvoliti da se oda melanholiji i prepusti sumnjama u najgore.

„Psi pomoćnici su nezamenljivi kako u trenucima kada se suočavate sa dijagnozom, tako i u periodu rehabilitacije, kad prođe razdoblje intenzivnog lečenja i svakodnevnih obaveza vezanih za terapije“, kaže Vesna Bondžić, osnivačica Ženskog centra Milica.

Vesna Bondžić. Foto: Nebojša Babić

Suočavanje sa karcinomom podrazumeva povlačenje u sebe i u okrilje svoje sobe, gde vas niko ne gleda kao pacijenta i ne pita o bolesti. To je zona komfora.

„Psi su ti zbog kojih iz nje morate da iskoračite, svakog dana. Psić gospodičić mora da šeta, jer to zahteva njegova priroda, a zbog te prirode evo i vas u prirodi i dobrom društvu“, ona objašnjava.

Tada je sve mnogo drugačije. Teme su lakše i lepše priče, te se više ne osećate ni drugačijim, ni manje vrednim.

„To je izuzetno važna podrška koja vas osnažuje. Tada ne trebate nekog da brine o vama, već vi brinete o nekom malenom biću“, Vesna dodaje.  

A ona je za te stvari stručnjak, jer njeno udruženje već 12 godina pruža podršku ženama obolelim od raka dojke i grlića materice.

Vesna i Tina

Nešto kraće od staža u Milici, Vesna druguje sa kerušom Tinom, mešankom mekanog krzna i plemenitog srca. Tina je i veliki borac, baš kao i Vesna, s obzirom da su obe pobedile bolest za koju se veruje da je smrtonosna.

„Nas dve smo porodica“, izričita je Vesna, a isto bi rekla i Tina, „samo neće da priča, iako razume baš svaku reč“. Srele su se pukim slučajem, kad je Tina imala dva meseca.

„Bio je početak decembra, Goč je prekrila magla kao pred veliki sneg. Drvoseče su iz nekog grma čule da cvile štenci, a jedno od njih se doteturalo do njih“, uvertira je u priču o tom prijateljstvu bez ikakve rezerve.

Sićušna kao grudva, kučkica se priljubila uz cipele jednog od njih. Ne mogavši da joj odoli, stavio ju je u džep i spustio sa planine, računajući da će lakše snaći u naselju zahvaljujući svojoj maznoj naravi.

Ovo se i desilo: iz kuće Vesninog brata u Vrnjačkoj Banji, negde pred veče izašla je njegova supruga i radosno uskliknula, pozivajući ćerke da vide neviđeno čudo.

Karikaturalno malecka, (buduća) Tina iskesila je zube i preteći šištala na nepoznatu ženu.

Stav psića zapravo je bio odbramben, budući da se povlačio unazad. „Zamalo da tako upadne u reku“, smeje se Vesna, sad kad se sve srećno završilo.

Te noći veliki sneg je napadao, koji štenče ne bi preživelo da je ostalo u planini.

Neki dan posle, brat je došao Vesni u goste. Iz otkopčane jakne, ispala je smeđe-bela pufna.

Foto: Ženski centar „Milica“

„Nije fer“, bila je prva sestrina reakcija, jer Tina je neodoljivo podsećala na Sonju, kučkicu koju je Vesna imala u detinjstvu, i veoma teško podnela njenu smrt.

Zato je znala šta joj sleduje, da od novog ljubimca neće moći da se odvoji. Pa je Tinu ili nosila sa sobom, ili bi nekog zadužila da je pričuva, ako prvo nije bilo izvodljivo.

Tu već kreće da se meša privatno sa poslovnim, ukoliko za Vesnu ovde ima razlike.

Psi pomoćnici imaju darovitost za utehu

U sklopu angažmana u Ženskom centru, tog jednog dana ona je imala urgentnih obaveza. Išla je da uplati donaciju jednoj mladoj ženi koja se borila sa metastazama. I za koju se Vesna veoma vezala.

Tinu je ostavila na čuvanje drugarici.

I taman kad je izašla iz banke, telefonom joj je javljeno da je ta devojka preminula.

„Bila sam na ulici i bukvalno pala od bola na tu vest, jedva se dovukavši do prijateljice koja je čuvala Tinu. Tu sam se stropoštala u fotelju, a moja Tina se uspinjala na nožice kako bi mi se popela u krilo. Podigla sam je i ona se tu šćućurila i gurala me njuškicom da je mazim, postepeno me skroz umirujući“, Vesna opisuje kako je otkrila terapeutsku moć psećeg „zagrljaja“.

Uskoro, taj čudni dar za utehu ušao je u javnu funkciju. Tina je postala „koterapeut“ redovnih grupnih psihoterapija Ženskog centra Milica.

Foto: Ženski centar „Milica“

„Procedura je sledeća: najavljene žene Tina dočekuje gromoglasnim lajanjem radovanja, kojim ih i ispraća do njihovog mesta. Tišina nastaje tek kad je propisno izmaze“, Vesna nastavlja.

Kada krene grupna terapija, i Tina kreće od jedne do druge žene, gura ih njuškicom, a one je mahinalno maze. I obavezno se smeše, ma kako da im je teško breme koje nose.

Čak i kad nekoj nije do milovanja, Tina ih na to „nagovori“.

„Kad je maženje u pitanju, ona je isprva nezasita, ali kad dobije to što traži, više je ta osoba ne zanima“, opis je druge strane prirode kučkice. Jedino kad nanjuši da nekog nešto stvarno tišti, od takvog se empatično ne pomera. I ne odustaje.

„Što smo više zajedno, sve više ličimo“, Vesna konstatuje opet se smejući, premda povodi za komparaciju i nisu baš veseli.

Preklapanje dijagnoza

Naime, još dok je bila vrlo mlada, Tini se iznad desne lopatice pojavila neka izraslina, a zapravo zloćudni tumor, kasnije operisan i odstranjen.

Vesnin kancer  je bio na desnoj dojci, što je prva od paralela u njihovim sudbinama.

Potom je Tina imala operaciju čašice leve zadnje noge, dok je Vesna iščašila levo koleno, gotovo simultano.

„Pobegla je iz kade dok sam je kupala, a ja se okliznula pojurivši za njom“, razlog je za još malo Vesninog smeha.

Novonastalu furtutmu, uz dolazak Hitne pomoći, odvoženje Vesne u Urgentni centar i saniranje povrede, Tina je otpatila. Svoju Vesnu je dočekala cvileći , i silno joj se umiljavala, ne bi li joj olakšala bol.

Kad su sve te neugodnosti prošle, Tina je stekla status maskote udruge.

Zvezda kampanje

„Često upozoravam korisnice da ne oblače crno, da se kući ne bi vratile s vidnim trgovima Tininih dlaka“, sad se Vesna već guši od smeha.

Karakteristična želja za dominacijom (ili da bude glavna, što bi Vesna rekla), Tinu je dovela u žižu kampanje Zajedno protiv (m)raka, za podršku ženama sa metastatskim rakom dojke. Naime, naprosto nije htela da izađe iz naručja, ali ni iz kadra fotografa Nebojše Babića.

Na njegovo insistiranje da se u javnost puste baš ove slike, Vesna se zamislila. Na njima su se obe smešile, pa se plašila da neće poslati pogrešnu poruku.

Vesna Bondžić i Tina. Foto: Nebojša Babić

Onda je shvatila da upravo taj prizor prezentuje zajedništvo u borbi protiv raka, i da su njih dve zapravo simboli pobede, a ne bolesti.

Fotografije stoga poručuju da su one tu za sve obolele, da im budu podrška, zašto ne treba da se plaše, već samo da veruju.

Psi pomoćnici su instinktivni borci za život

Želja za životom, vrsta je prirodnog instikta, što ga delimo sa životinjama, Vesna je sigurna. Umesto da ga gajimo, mi ga gušimo, pa se posle čudimo umeću mačke da prepozna bolno mesto, koje isceljuje ovde se gnezdeći.

Po sličnom zovu šestog čula, psi pomoćnici znaju koju biljku da pojedu da ih prođe bol u želudcu, dok je kod ljudi taj kanal zakrčen reklamama za često i neadekvatne proizvode.

Vesna, s druge strane, svom instiktu veruje. I verovala mu je i kad je poručivao da gromuljica na dojci nije bezazlena, i kad joj je sugerisao da je odstranjen tumor zloćudan, i kad je taj tanani glasić iznutra uveravao da je sve u redu, kada su mnogi bili skeptični.

Kako i psi žive vođeni instiktom, krajnje bi razumno bilo da se ovo iskoristi za čovekovu dobrobit. Jer, šta je drugo uloga najboljeg prijatelja?

Sve pobrojane manifestacije pseće superiornosti, nauka bi trebalo podrobnije da izuči, smatra Vesna. Pa, iako ne postane zvanično pomoćno sredstvo u rehabilitaciji, usluge koje nude psi pomoćnici, mogle bi da se zdušnije primenjuju u programima podrške udruga.

Da se Tini pridruži još neki pas u tretiranju ženica, sigurno bi se svidelo Vesninoj pokojnoj baki Milici, po kojoj je udruga dobila ime.

Drugo je pitanje da li bi Tina na to pristala, poslovično ljubomorna (kao pas).

„Nana ne samo da je volela životinje, što sam od nje nasledila, već je i prva žena koju sam gledala kako se bori sa  kancerom, ali na moj način“, unuka svedoči, prvenstveno misleći na postoperativni postupak.

„Nana Milica je sašila džepčić na unutrašnjoj strani grudnjaka i u njega stavila umetak, što veoma liči na današnju spoljašnju protezu. Nadalje je živela kao da se ništa nije dogodilo, uspravno i ponosito“, sad je i Vesnin smešak – ponosan.

Ponos i jeste važna stavka u borbi protiv kancera. Ponos na to što jesmo i šta možemo, posebno u saradnji sa svojim (četvoronožnim) prijateljima.

„Veličina čoveka se ogleda u njegovoj odluci da bude jači od sopstvene sudbine“, Vesna poentira rečima Albera Kamija koje i nju vode kroz život.

Dušica i njeni psi

„Psi su anđeli, poslati od Boga“, Dušica Kosačević počinje svoju priču, potvrđenu mnogim primerima. 

Naime, kerušica Arja joj je ulila snagu da se nosi sa kancerom, i da preživi postoperativnu prazninu koju spominje Vesna. Bila je uz nju i kad se u SAD odselio njen sin jedinac Nemanja.

Sadašnja mezimica Nana sada je „tera“ na treninge nordijskog hodanja, jer i telo traži svoje. U međuvremenu je još pasa odigralo ključnu ulogu u drami koja se zove životom.

„Pre ravno 14 godina, sin me je pozvao u sobu u nameri da mi pokaže fotografiju. Na njoj je na snegu bila crna pufnica, a zapravo kujica koju su neki ljudi preko Fejbuka nudili na udomljavanje“, kaže dalje Dušica.

Već iste večeri, postala je Arjina vlasnica.

Dušica Kosačević i Arja. Foto: ORCA

„Taj termin je nezgodan, i ma kao to ljudima koji nemaju pse izgledalo smešno, prikladnije je reći majka. Usvajanjem psa, ti preuzimaš odgovornost za sve što će snaći tvog mezimca tokom narednih petnaestak godina“, njeno je razmišljanje.

Doduše, Dušica je isprva imala veliku pomoć Astre, pseće legende Karaburme, koja je štene prihvatila, naučivši ga svim kučjim „forama“, i braneći ga od drugih pasa.

Astra je živela prvo ispred Dušičine zgrade, potom u ulazu, na njenom otiraču, da bi se najzad nakanila da uđe u stan.

U samom početku, osluškivala bi zvuk daljinskog kojim je Dušica otključavala auto, što je bio znak da je vreme za spavanje u kućnim uslovima.

Tako su Arja i Astra postale cimerke. U stanu se čak našlo mesta i za još par izgubljenih psećih duša, ostavljenih na milost i nemilost ulice.

Među njima je bila i Maša, „čokoladna čupavica“, o kojoj ćemo nešto kasnije.

Psi pomoćnici su lepi i humani

Ma kako Dušica volela svu svoju „posvojčad“, sa Arjom je bila najbliža. „Kao jedna duša u dva tela“, ona opisuje taj specifični odnos.

„Arja je živela za to da joj kažete da je lepa. Imala je čitavu kolekciju šnala i mašnica, kao i garderobe, koju je strpljivo probala dok ne izabere(m) najlepši komad“, navodi Dušica.

Njihovo saglasje redovno je prepoznavao i žiri ORCA na izložbama pasa mešanaca, pa su tandemski dobile brojne pehare. Jedan je Arja dobila sama – za najhumanijeg psa od ogromnog broja prisutnih.

To je već bilo u vreme kad je Dušica operisala rak dojke, i kad je već bila na putu ka oporavku.

„Kad sam se vratila iz bolnice, nepomično je ležala uz mene. Nakon sve četiri hemoterapije, danima mi je lizala mesto gde je bila braunila“, ona svedoči.

Sve to je istakla u poruci žiriju, što je Arju preporučilo za lauretkinju nagrade za humanost.

Par godina docnije, jezikom joj je brisala suze prouzrokovane postoperativnom depresijom, koja je bitno produbljena Nemanjinim odlaskom u Ameriku. „Bila je jedini razlog da ustanem iz kreveta, da bih je prošetala“, već nam je poznati scenario.

Vremenom, postala je sve funkcionalnija, a onda jaka kao nekada.

Na nesreću, došao je trenutak da se Arji oduži za svu ljubav, pažnju i brigu koju joj je pružila. Jer, kujica je počela da kopni usled neurološkog poremećaja, izazvanog tumorom na mozgu.

Posete veterinaru postale su svakodnevica.

Sve slabijoj, Dušica joj je nabavila pseća kolica. „Isprva joj se to nije svidelo, ali, kad je primetila da je svi gledaju, bolje bi se namestila, očigledno uživajući u tuđoj pažnji“, pokazatelj je Arjinog „kraljevskog dostojanstva“.

Arja je preminula kao princeza, baš kao što je i živela, sa svežom frizurom i novim ukrasima.

Kada je otišla, njena družbenica je lako i sama mogla da podlegne duševnim ranama. Ali, čekali su je novi okršaji.

Još jedan rastanak

Sada je vreme da se vratimo na Mašu, „stalno u nekoj akciji“, te neko ko je Dušicu privoleo trčanju, a zatim i nordijskom hodanju. S njom su stigle i prve sportske medalje.

U takvom životnom režimu, depresiji nije bilo mesta.

Maša je bila „kombinacija foke i geparda“. Plivanje, u čemu je bila vičnija čak više i od trčanja, došlo joj je glave jednog zimskog jutra

„Bile smo na Adi na treningu, jezero je bilo zaleđeno. Maša je krenula ka sredini, gde je propala kroz led“, Dušicin glas sad je isprekidan.

Za miljenicom kluba Nordijac u ledenu vodu za Mašom ušla je Dušica, ali i još dve članice, kao i trenerica. Ipak nisu uspele da je spasu, desila se još jedna tragedija.

U znak sećanja na Mašu, Nordijac svakog poslednjeg vikenda u januaru organizuje humanitarnu trku „Sve naše Maše“, kao promociju zajedništva čoveka i psa u fizičkim aktivnostima.

Polumaratonka Nana

Kako bi prebolela novi gubitak, Dušica je zamolila prijatelje da joj nađu psa kome treba dom, po mogućstvu – odraslu, a omanju ženku, u snazi da je prati na treninzima.

Nana je bila savršena kandidatkinja, zatečena na Uvcu kao pratilja planinara (na svoju ruku), a potom privremeno smeštena u Beogradu.

Došavši kod Dušice, dobila je staro vikinško ime sa značenjem „hrabrost“, nužne za sva iskušenja što su joj se spremala.

Sledila je prva medalja na Beogradskom maratonu, gde su tandemske takmičarke bile u istim majicama, i sa istim roze šeširčićima.

Nana je tek osobita, bez ikakvih prohteva, pa ako je primetiš – daš joj hrane ili je izvedeš napolje. Naravno da to Dušica ne zloupotrebljava, već je vodi svuda i tetoši bez suzdržavanja.

Bila je u njihovom društvu neko vreme i Kamilica, kad su njih tri bile „porodica lekovitih trava“. Kamilici je našla konačno utočište, u porodici koja tvrdi da ih je ta kujica „usrećila i ujedinila“.

Iako je sa Nanom srećna, Dušica sve svoje prethodne voljene ne zaboravlja. Štaviše, oni je čekaju u vidu posmrtnog praha, da jednog dana sa njom budu sahranjene.

Živeo život

Nije svim psima fortuna ovako naklonjena, mnogi i dalje čekaju svoju pravu porodicu.

S druge strane, ima toliko bolesnih ljudi sa nadom u utehu.

Najbolju negu takvima će pružiti psi pomoćnici, uvek tu za njih. Bezuslovno odani, ali i hrabri i borbeni da se suprotstave svakom izazovu, instiktivno verujući u život, a ne u smrt.