Ples medveda: tradicija mečkarenja kroz vreme

Podelite ovaj post:

Valteri Mulkahainen, učitelj i strastveni fotograf iz Finske, istražujući finsku tajgu juna 2013. godine u blizini grada Martinselkonena, našao se na nasipu oko 50 m od šumske čistine kada je primetio medveda i tri mečeta kako dolaze na čistinu.

Sa Valterijevog zaštićenog vidikovca, medvedi nisu bili svesni njegovog prisustva, a on je imao savršen pogled na razigrane ludorije mladunaca. Ovaj trenutak postao je jedinstveno i magično iskustvo za fotografa.

„Igrali su se i čak započeli nekoliko prijateljskih borbi. Osećao sam se kao da sam na igralištu ispred svoje kuće sa decom koja trče okolo… Na kraju su njih troje stali na zadnje noge i počeli da se guraju. Izgledalo je kao da plešu ukrug.“, izjavio je oduševljeni fotograf.

Medved je sveprisutan u ljudskoj istoriji

Bez obzira što na brojnim slikama, naročito kada su mali, izgledaju kao plišane igračke, medvedi su divlje životinje. Veoma su osetljivi, brižni prema mladuncima i neverovatno inteligentni. Mrki medved je ugrožena vrsta i na listi je strogo zaštićenih životinja u Srbiji.

Medved je sveprisutan u ljudskoj kulturnoj istoriji. Motivi medveda spadaju u najstarije kamene gravure i pećinske slike. Ovu snažnu životinju, mnogi su narodi smatrali svetom: ubijeni medved snabdevao je hranom i toplom odećom veći broj ljudi. I danas se delovi tela medveda u Aziji koriste kao lekoviti preparati.

Čini se da je medved koji pleše bio konzistentna figura tokom vremena, što se može naći kao motiv na keltskom novcu iz praistorijske stare Evrope. Demonstracije „ukroćenih“ i dresiranih medveda koji plešu, potvrđene su u antičkoj Grčkoj, u vekovima koji su usledili. A u nemačkom rečniku braće Grim, medved koji pleše ima svoj unos i latinski tehnički izraz – „ursus gesticulatorius“.

Balu & Co.

Dok je medved u divljini sve ređi, ostao je živ u bajkama i mitovima. Tek povremeno se uvlači u ulogu divlje zveri. Većinu vremena on je drag prijatelj, ponekad brižan, ponekad nespretan, ponekad pametan. Medved koji pleše, fiksni je motiv basne iz doba prosvetiteljstva i glavni lik u nekim knjigama za decu.

Igrao je ulogu i u nemačkom klasičnom nemom filmu iz 1923. godine, „The Spessart Inn“, kao i u romanima američkog pisca bestselera i obožavatelja medveda Džona Irvinga. Ne smemo zaboraviti ni i „Knjigu o džungli“, Radjarda Kiplinga sa nezaboravnim Baluom i njegovim trapavim plesom.

Rad na neodređeno vreme: kako je nastala tradicija mečkarenja?

Tradicija medveda koji plešu, vuče svoje korene iz davnina. Vodiči medveda, mečkari, od kojih je većina dolazila iz Pakistana, Indije i istočne Evrope, kretali su se od grada do grada, puštajući svoje medvede da plešu pred zapanjenom publikom i tako su zarađivali za život.

Azijski medved koji pleše i vlasnik (2006). Foto: Rhealopez 168, Creative Commons licenca.

Duga tradicija mečkarenja, poznata je i u indijskom i turskom folkloru, a više od hiljadu godina medvedi koji plešu i njihovi vodiči putuju širom Evrope da pred publikom pokazuju svoje plesno umeće. U 18. i 19 veku, ove predstave najavljivale su se danima unapred.

Vodiči medveda u jugoistočnoj Evropi bili su uglavnom Sinti i Romi, poznati po svom „umeću u dresuri medveda“. U nekim zapisima stoji, da su se s poštovanjem odnosili prema medvedima i da nikada nisu ubijali stare životinje jer su u njima videli svoje pretke.

Jedna stara saga kaže: „Jednoga dana, mlada žena primetila je da je u drugom stanju iako nikada nije bila u bliskom odnosu ni sa jednim muškarcem. Od stida je odlučila da se baci u reku. Ali, kako se približavala reci, voda je sve više uzmicala pred njom.

Utom je iz reke izašao jedan čovek i rekao joj: „Nemoj se stideti, na svet ćeš doneti životinju koja će biti u stanju da radi kao čovek.“ Kada je došla kući, posle izvesnog vremena, mlada žena je rodila medveda. Kako je medved rastao, Romi su ga naučili da pleše i pravi zabavne pokrete“. Od tada, prema ovoj sagi, ljudi i medvedi putuju zajedno kao zabavljači narodnih masa.

Plesna škola za medvede

Danas znamo da tradicija mečkarenja, podrazumeva „obuku“ medveda, koja nije moguća bez nasilnih metoda. Jer nisu želja i talenat ti koji teraju medvede da plešu, već bol i strah.

Obično se ubije medvedica, kako bi mladunci mogli da joj se uzmu. Medvedice su inače izrazito zaštitnički nastrojene prema mladuncima i braniće ih životom. Mečićima se usijanim gvožđem probuši rupa kroz gornju usnu ili nos ili se probuši kost nepca u tu svrhu. Kroz tu rupu stavi se prsten na koji se veže uže ili lanac.

Svako povlačenje užeta ili lanca izaziva bol na osetljivim delovima lica medveda, pa je to način na koji dreser može da „kontroliše“ životinju. Vremenom, medved nauči da reaguje na svako, i najmanje povlačenje užeta, kako bi izbegao bol. Naivnim posmatračima to izgleda kao da medvedi pokorno kaskaju za svojim vodičima.

Medved koji pleše, Bugarska (1970). Foto: Bin im Garten, Creative Commons licenca.

Koriste se razne okrutne metode da se medved nauči da „pleše“. Zapisano je da se medvedu podmažu šape i stavlja vruća ploča ispod nogu dok svira muzika. Životinja pokušava da izbegne bol naizmeničnim podizanjem šapa. Ponavljanjem postupka medved povezuje bol sa melodijom. U nekom trenutku je dovoljno pustiti muziku da bi se podstakla reakcija straha koja izaziva „ples“ medveda.

U Smorgonju u Litvaniji postojala je čak i „škola“ koja je obučavala medvede da igraju. Jedna od soba imala je pod koji je bio zagrejan. Dresirani medved koji bi se tamo uveo odmah bi se uspravio i naizmenično dizao zadnje noge.

Posle jednodnevnih predstava, muka za medvede koji plešu nije gotova. Prikovani za drvo ili zid, čekaju do sledećeg užasnog dana na „poslu“. Vodiči su često siromašni, pa je ishrana medveda neuravnotežena i siromašna. Uskraćen im je zimski san i brojni drugi uslovi za život u skladu sa njihovom vrstom.

Postajemo li pametniji?

Čovek bi pomislio da je čovečanstvo tokom godina postalo mudrije, savesnije ili pokajnije i počelo da se stidi bar onog dela svoje prošlosti koji je, prema današnjim moralnim načelima, neprihvatljiv.

Međutim, nije uvek tako. U našem naprednom, modernom svetu, još uvek eksploatišemo životinje za zabavu i smejemo se njihovim neprirodnim vratolomijama.

Iako je tradicija mečkarenja danas živa i ima je najviše u zemljama indijskog potkontinenta, uključujući Indiju, Pakistan, Šri Lanku i Bangladeš, Evropa se tek polako rešava ovog dela svoje prošlosti.

Prema informacijama austrijske organizacije za zaštitu životinja „Četiri šape“ (nem. „Vier Pfoten“), samo u Albaniji je 2015. godine bilo više od 30 medveda za zabavu koji su držani u najgorim uslovima, naročito za privlačenje klijenata u razne lokale.

U međuvremenu su ovi medvedi spaseni i, u zaštićenim i kontrolisanim uslovima u parkovima za medvede, pokušavaju da žive život koji je u skladu s njihovom vrstom. I u Ukrajini se nebrojeni medvedi i dalje drže i muče pod najgorim uslovima.

Čak i u Francuskoj je to i danas uobičajena praksa. Teško je poverovati da se u centru Evrope medvedi i dalje koriste kao šašava predstava na festivalima ili privatnim događajima.

Nada za plesače: da li tradicija mečkarenja polako jenjava?

Držanje medveda, danas je zabranjeno u velikom broju zemalja. U Slovačkoj, Bugarskoj i Turskoj, između ostalih, poslednjih godina otvorena su utočišta i parkovi za nekadašnje medvede plesače. Nakon donošenja Zakona o potvrđivanju Konvencije o očuvanju evropske divlje flore i faune i prirodnih staništa, poznate i kao Bernska konvencija, 2007. godine, medvedi su oslobođeni lanaca i u Srbiji.  

Svest da to što je nešto tradicija, ne znači da je nužno dobro, polako se budi kod ljudi. U godinama koje su usledile, tri medvedice, Saida, Božana i Kasandra, oduzete su od mečkara iz Požarevca i Kruševca i privremeno smeštene u prihvatilište Belica u Bugarskoj. Srbija za sada nema takvo prihvatilšte, mada je planirana izgradnja jednog na Zlataru.

Prema međunarodnim standardima, područje prihvatilišta treba da bude brdskoplaninsko, bogato gustom šumom i vodom, brlozima za zimski san, poljanama i sunčanim mestima za igru i odmor životinja.

Skoro uvek, medvede eksploatišu veoma siromašni ljudi, koji imaju malo ekonomskih mogućnosti, tako da inicijative za spas medveda koji plešu, moraju uključivati programe za poboljšanje životnih šansi njihovih vlasnika.

Teško je napustiti dugogodišnju kulturnu i privrednu praksu. Na primer, Kalandari u Indiji, koji se tamo pretežno bave ovim „zanatom“ i gde je tradicija mečkarenja živa, voljni su da je napuste, pod uslovom da dobiju pomoć koja im je potrebna da počnu iznova. U zamenu za medvede, Kalandar dobija stručnu obuku i opremu za alternativne zanate, kao što su zavarivanje i proizvodnja korisnih proizvoda, poput sapuna i tamjana.

Ugrožena sigurnost ljudi

Pored svega navedenog, bez obzira koliko su u ovom slučaju reakcije životinje mehaničke i automatizovane, uvek ostaje mogućnost za trenutak nepredvidivosti medveda, zbog čega može doći do povrede ljudi koji posmatraju predstavu ili samo prolaze pored njih.

Iako su medvedi koji plešu naviknuti na prisustvo ljudi, a njihovi „dreseri“ smatraju da imaju kontrolu nad njima, medved ostaje divlja životinja čije je postupke, pa tako i napade na ljude, teško predvideti. Ruska medvedica Bonja samo je jedan od primera.

Pogrešno uložen novac

Međutim, sve dok ljudi, a posebno turisti, daju novac, makar samo iz sažaljenja, postoji opravdan strah je da će medvedi koji plešu i dalje izvoditi svoje neprirodne vratolomije. Turista koji plaća da se slika sa medvedom koji pleše, treba da zna da njegov novac podržava najgoru okrutnost prema životinjama. Na kraju, u slučaju medveda, čovek je životinju i doslovno povukao za nos.

Tekst je priređen iz knjige „Kratka istorija medveda“, čiji je autor Bernd Bruner.