Odakle potiču naše ideje o životinjama i ljudima
„Godina je 1386. u Francuskoj. Ubica ženskog pola unakazila je lice i ruke deteta, time uzrokujući smrt deteta. Optužena je dovedena pred lokalni sud, i nakon procesa suđenja, proglašena je krivom za zločin. U skladu sa principom pravde „oko za oko“, sud je ubici deteta odredio kaznu, prema kojoj će zločinac biti ozleđen u predelu glave i gornjih udova, a zatim biti obešen. Profesionalni dželat, izvršio je kaznu na javnom trgu (…).“1Girgen, Jen. 2003. „The Historical and Contemporary Prosecution and Punishment of Animals.“ Animal Law Review at Lewis and Clark School 97, no. 9: p. 98
Ovaj događaj ne bi bio ništa neobično za doba u kojem se dešava, da ga jedna činjenica koja nedostaje u opisu, ne čini veoma zanimljivim. Ta činjenica je da je optuženi zapravo svinja.
Suđenja životinjama nisu bile retka stvar u predmodernom svetu. Da li je to dovoljno čudno da bi moglo da nas izmesti iz uobičajenog načina mišljenja i natera nas da se upitamo da li smo o životinjama oduvek mislili na isti način?
Čovek je kroz istoriju različito doživljavao svoje mesto u svetu, sličnosti i razlike između sebe i životinja. Da li su te granice između ljudi i drugih životinja večno zacrtane? Kada čovek misli o životinjama, da li zaista misli o njima ili opet misli o sebi?
Biblijska slika sveta
U srednjem veku i ranoj modernoj Evropi, priroda je smatrana silom koja mora biti pokorena. Čovek je razumevan kao radikalno različito biće od ostalih stvorenja, ali i kao superioran u odnosu na njih. Biblija je pružala osnove za ovakvo mišljenje o čovekovoj poziciji u svetu.
Mislioci su razvijali takozvane „lestvice postanja“ kojima su detaljnije objašnjavali odnose među živim bićima. Ove lestvice, međutim, nisu bile samo klasifikacije sveta, već i slike „ispravnog” reda stvari.
Oni koji su zauzimali niža mesta na lestvici, bili su nesavršena bića, u meri u kojoj im je nedostajala duhovna priroda i volja. Što se jedno biće više približavalo duhovnom, smeštano je na viši stepenik lestvice. Duhovno je kao vredno i dobro, stajalo naspram materijalnog, koje je tumačeno kao kvarljivo.
Najčešće bi lestvice izgledale ovako: iznad svih bića nalazio se bog, ispod njega anđeli – čisto duhovna bića. Ispod anđela, nalazili su se ljudi – oni koji poseduju i materijalnu i duhovnu prirodu, a ispod njih, životinje – čisto materijalna bića. Na još nižoj lestvici od životinja, bile su biljke, a ispod biljaka minerali.
U odnosu na ovakav red stvari, čovek je bio savršeniji od životinje, jer je imao besmrtnu dušu, koja ne umire sa telom. Time su, u ime božije, ljudi zadobili “pravo” da ubijaju i koriste životinje za svoje potrebe. Životinje su, jedna u odnosu na drugu, bile smeštane u ovu hijerahiju prema sličnosti sa čovekom ili prema tome koliko su mu bile korisne.2Žakula, S. 2013. „(Ne) razumeti Darvina: evolucija i konstrukcija granice između ljudi i životinja“ u: Kulturna prožimanja: antropološke perspektive, ed. Srđan Radović, 31-50. Beograd: Etnografski institut SANU (Zbornik Etnografskog instituta 28),srt. 32-35
Bića koja su na neki način remetila ovaj red, makar to bila i izmišljena bića, kao na primer vukodlaci, bila su izvor straha i nelagode. Kršenje ovog reda od strane čoveka ili životinje, predstavljalo je najveće grehove. Baš ovom brigom, da svako biće poštuje svoje mesto u hijerarhiji, može se objasniti fenomen suđenja životinjama. Ukoliko bi životinja povredila čoveka ili mu naškodila, čekao bi je sud.
Mogu li životinje biti zločinci, ili to samo mogu biti ljudi?
U Evropi od 9. do 18. veka, suđenja životinjama, bila su relativno česta pojava. Ona su bila veoma formalna i nisu bila samo vrsta predstave za narod, odnosno osveta životinjama. Iako je to bilo retko, dešavalo se da životinja bude oslobođena optužbe. Ipak, najčešća presuda je bila smrt.
Postojali su crkveni i svetovni sudovi. Na crkvene su uglavnom odlazile divlje životinje koje bi počinile neku manju štetu čoveku, kao što je uništenje useva. Na sekularne sudove, odlazile bi uglavnom domaće životinje, za veće prestupe. Postupak je bio jednako detaljan i skup kao i u slučaju suđenja ljudima.
Životinje bi bile utamničene, dok bi čekale početak procesa, a onda bi im bio dodeljivan advokat, dok bi na suđenju svedočili svedoci. Prilikom izvršenja kazne, životinje su vrlo često oblačene u ljudsku odeću i njihovo meso se nakon egzekucije nikada nije jelo.
Advokati su uspevali da odbrane životinje na vrlo kreativne načine, a da li su u svoje argumente verovali, ne znamo. Međutim, zakon se poštovao. Kompleksnost argumenata ilustruje priča o suđenju pacovima.3Girgen, 2003: 99-103
U jednoj provinciji u Francuskoj, 1522. godine pacovi su optuženi da su uništili useve. Od pacova se očekivalo da se pojave na sudu, ali kako većina životinja to uglavnom nije činila, automatski bi izgubile slučaj.
Međutim advokat ovih pacova, uspevao je da ih brani, iako se oni nisu pojavljivali. Prvo je odložio suđenje prigovarajući da pacovi žive na različitim mestima, i da obaveštenje o suđenju nije stiglo do njih. Sud je prihvatio, i ponovo slao obaveštenja. Kada se pacovi ponovo nisu pojavili, advokat je trvdio da to nije do nepoštovanja suda, već da pacovi sporo putuju i da im treba vremena, a pored toga se plaše i za svoj život, te je tražio da se sve mačke zatvore da bi pacovi mogli sigurno da stignu. Sud je usvojio.4Girgen, 2003: 103
Ova suđenja pored toga što imaju funkciju ponovnog uspostavljanja poretka, pokazuju nam i da su ljudi tada životinje videli kao bića koja imaju nameru i volju. Zato su mogli da ih smatraju zločincima. Ova osobina, vremenom se izgubila, i ljudi su životinje počeli da posmatraju kao određenu vrstu automata.
Čovek – „najsavršenija“, ali i dalje – životinja
Tek sa prosvetiteljstvom, gore spomenute ideje o čoveku, počinju da se menjaju. Sa erom novih otkrića, ljudi počinju da uviđaju da je svet mnogo dinamičniji nego što su mislili. Pojavljuje se Darvinova teorija evolucije, koja je smeštala čoveka u carstvo životinja.
Nelagoda oko ove činjenice, da čovekova priroda zapravo nije božanska, već životinjska i da su ljudi i životinje mnogo bliža bića, dovodiće do raznih iskrivljenja Darvinove teorije. Iako Bog nije bio deo ovih novih priča o postanju, stare misli, našle su svoj put do novih ideja o svetu.
Nedovoljno rerazumevanje evolucije, prisutno je do današnjih dana, i oduvek je imalo uticaj na misao o društvu.
Evolucija se zamišljala kao trka koja ima svoj cilj. Govorilo se o lestvicama evolucije u kojima su neka bića „više“, a neka „niža“, neka su „evoluiranija od drugih“. U ovoj priči o borbi za opstanak, „bolji“ preživljavaju. Možda nije bilo Boga, ali priroda se ponašala kao Bog, bila je obdarena namerom. I dalje je bilo važno uspostaviti čvrstu granicu između ljudi i životinja.
Ta granica je ponovo pronađena u tome što je čovek biće koje ima um i jezik. Čovek možda jeste bio životinja, ali životinja sa dodatkom, mogao je da stvara kulturu. Tada na scenu stupa insistiranje na podvojenosti kulture i prirode. Ljudi su ogradili svoj svet od prirode.
Podela je napravljena, životinje pripadaju svetu prirode, pošto im nedostaje jezik i razum, svedene su na svoje biološko postojanje. Nije se postavljalo pitanje o tome da li su životinje sposobne za bilo šta osim ispunjavanja fizioloških funkcija. One se posmatraju kao da su neka vrsta bioloških automata.5Žakula, 2013: 38-41
Životinje i ljudi: nit koja opstaje
Iako smo na primeru suđenja životinjama, videli da su ljudi na drugačiji način poimali životinje, nego što ih mi razumemo danas, jedna nit čovekovog odnosa prema životinjama opstaje vrlo dugo kroz istoriju. Kakve god da su životinje, čovek ima pravo i vlast nad njima. Ne voli da bude svrstan u istu kategoriju, mada često sve životinje svrstava u jednu, verujući da su slon i vrabac sasvim slični.
„Kroz istoriju, ljudi su opravdavali svoja verovanja u vezi sa našom superiornošću u odnosu na ostale životinje na najrazličitije načine. Ponekad smo koristili religijske argumente (…) odlučili da životinjama nedostaje mogućnost rasuđivanja, i stoga ne mogu da budu deo moralne zajednice, ili ako ne osećaju, onda ne mogu zaista da pate (…) Naša moć nad drugim životinjma i naši stavovi prema njima, omogućili su da ih, u najboljem slučaju, posmatramo kao trivijalne, nevažne i periferne (…)“- (Flynn Clifton)6Finnes prema Žakula u :Žakula, Sonja & Ivana Živaljević. 2018. “Izučavanje ljudsko-životinjskih odnosa u antropologiji i arheologiji I.I“ Glasnik Etnografskog instituta SANU, str. 155
Kada su životinje počele da nam budu važne?
Dvadeseti vek, doneo je ogromne promene na svakom planu. Između ostalog, počeli smo malo drugačije da se odnosimo prema životinjama. Ideja da ljudska bića imaju specijalni status u odnosu na druge životinje, zbog svojih sposobnosti, počinje da se preispituje. Ljudi sve više postaju svesni da životinje mogu i da misle i da osećaju.
Pokret za prava životinja postaje sve rašireniji i uticajniji. 1975. godine Piter Singer piše knjigu „Oslobođenje životinja“ koja će biti važna za ovaj pokret. Polovinom veka, donose se i zakoni protiv brutalnosti prema životinjma. Iako su određeni zakoni postojali i ranije, novi zakoni zahvataju i šire teme, kao što su na primer iskorišćavanje životinja u naučnim studijama.
Sve veći broj ljudi odlučuje da ne jede životinje. Iako su vegetarijanski restorani u Londonu bili popularni i krajem 19. veka, u savremeno doba, ovo postaje sve masovnija pojava. Zbog protoka informacija javnost je od 70-ih godina sve svesnija surovih postupanja sa životinjama u okviru mesne industrije.
Na kraju, sama nauka menja način na koji je do tada mislila o životinjama. Dešava se izvestan „životinjski obrt“ u društvenim, ali i mnogim drugim disciplinama. Do 80-ih godina, razmišljalo se o ekonomskoj ili simboličkoj funkciji koju životinje imaju u ljudskim društvima, ili se kroz njihovu ulogu u nekoj kulturi pokušavalo saznati nešto o toj kulturi. Jednom rečju, životinje su bile objekti.
Promena perspektive ne donosi nam samo saznanja o tome da životinje imaju razne sposobnosti za koje smo ranije mislili da ih nemaju, već se počinje razmišljati kako svet izlgleda za životinje i kako one funkcionišu bez nas.7Žakula i Živaljević, 2018: 154
„Pitanje nije da li oni mogu da rasuđuju, niti da li mogu da govore, već da li mogu da pate. Zašto bi zakon uskratio svoju zaštitu bilo kom biću koje oseća?“8Jeremy Bentham (1789) – An Introduction to the Principles of Morals and Legislation Izgleda da ove Bentamove reči, od pre dva veka, sve glasnije odjekuju u svesti čovečanstva, koje polako shvata da nije centar univerzuma, već da provodi vreme na planeti u suživotu s drugim bićima.
Pročitaj još i ovo
