Fotograf svedok tektonskih eko-promena koje čine pejzaž Luizijane

Ovog leta je tačno 23 godine kako Daniel Kariko, profesor umetničke fotografije sa Univerziteta Istočna Karolina u Grinvilu posećuje vlažna područja Luizijane i fotografijom beleži tektonske ekološke promene koje odlikuju njen pejzaž.

Ovaj rođeni Novosađanin pre dve decenije odlučio je da će njegov umetnički opus imati ekološke konotacije. Od početka, njegove slike istražuju ekološke i političke aspekte pejzaža, korišćenje zemljišta i kulturnu interpretaciju naseljenog prostora.

Daniel od 1999. godine posećuje ugrožena močvarna područja i dramatične promene u pejzažu u regionu Barataria-Terrebonne u Južnoj Luizijani.

O svom dvodecenijskom radu na oslikavanju ekološki fragilnih pejzaža u mokrim predelima Luizijane, kaže da mu je taj projekat opsesija od samog početka.

Kada i kako si došao na ideju da fotografišeš pejzaž Luizijane?

Ovaj projekat je počeo kao godišnja fotografska, odnosno, ekološka radionica u Luizijani  2000. godine, kada sam tek počinjao sa svojom umetničkom karijerom u Americi. Moj tadašnji profesor fotografije i njegov kolega sa Odseka za biologiju, bili su zainteresovani da vodeći studente u prirodu, dokumentuju jedinstvenu obalu Meksičkog Zaliva u Luizijani.

Od početka, ideja je bila saradnja između umetnosti i nauke, i uspešno se odvijala deceniju i po. Od tada, nastavio sam svoj godišnji put u Luizianu, posećujući iste lokacije, iste ljude, jer samo tako mogu pronići u samu srž teških promena koje doživljava ovo područje u ekološkom i kulturnom smislu.

O kakvim predelima se radi, šta ih karakteriše, zašto su inspirativni za umetničku fotografiju?

Luizijana je mesto najopširnije obalske erozije u Americi. Od 1980-tih, ovaj predeo gubi oko 100 metara zemlje na svakih 30 minuta. U proseku, to se može zamisliti kao gubitak zemljišta veličine fudbalskog terena svakih pola sata do sat vremena.

Pored globalnog podizanja nivoa mora, samo u ovom veku, desetak velikih oluja, uključujući Katrinu, Ritu 2005. i Idu 2022. godine, drastično su promenile geografiju obale Luizijane.

Ove promene su evidentne kada se uporede snimci i ljudska sećanja tokom godina. To je ono što me privlači i inspiriše da se vraćam svake godine nazad. Takođe sam shvatio da je fizički nestanak obale Luizijane postao moja lična metafora za raspad Jugoslavije.

Šta je na početku bio cilj i da li se menjao vremenom?

Projekat je počeo kao vizuelni pregled ugrožene obale i tokom godina je postao hronika lokacije, koja je izuzetno važna za infrastrukturu zemlje i kulturu ljudi koji je naseljavaju.

Sa svakim godišnjim povratkom u močvaru, postalo mi je sve važnije da dokumentujem te promene. Iako nisam shvatao da će vreme igrati tako važnu ulogu u mojim fotografijama, organski je postalo jedan od jedinstvenih aspekata rada.

Tokom godina, počeli smo, prilikom svakog odlaska da se šalimo sa najbližim saradnicima na projektu i prijateljima (mada možda to i nije nije šala): “Ovo je verovatno poslednji put da fotografišemo ovo mesto.” I tako to ide iz godine u godinu.

Svaki put kad mislimo da postoji logičan zaključak rada, dogodi se nešto značajno. Najnoviji događaj bio je uragan Ida 2021. godine. Bio je izuzetno destruktivan za stanovnike i geografiju oblasti koju snimamo. I svaki put pomislim da moram da nastavim…

Kakve promene koje odlikuju pejzaž si do sada uočio?

Pošto se često vraćam u iste krajeve, lako je primetiti promene u pejzažu ili u društvu. Svake godine je drugačije. Područje je izuzetno aktivno, što se, nadam se, vidi u mojim fotografijama. Ponekad je to blaža promena, kao, recimo nivo vode u zalivu, ili visina nasipa koji se konstantno obnavlja. A ponekad, posle značajnih uragana, promene su neverovatne.

Posle uragana Katrine, visina jednog ostrva koje posećujemo, se slegla preko dva metra, jer su peščane dine oduvane. Poneka ostrva jednostavno nestanu iz godine u godinu. Putevi tonu, kuće se raspadaju…

U poslednjih par godina, takođe sam primetio značajan pad u broju stanovnika, nestanak izvesnih kuća, radnjica, škola, i kroz razgovore sa mojim lokalnim poznanicima i prijateljima.

Kakav je uticaj promena na lokalnu kulturu?

Stanovnici Luizijane su na veoma direktan način definisani pejzažom u kom žive. Nažalost, ova fascinantna kulturna korelacija između ljudi i geografije je pod pretnjom nestanka, upravo zato što se zemlja koju zauzimaju fizički, povlači.

Naša moderna tehnologija i inženjertvo su sposobni fizički da uspore eroziju obale, ali nisu baš dobri u očuvanju kulturnog nasleđa. Mnogi primorski stanovnici Južne Luizijane, uključujući Indijance, Kajune i Azijce, pogođeni su gubitkom prirodnih resursa, ekonomskim uticajem i direktnim gubitkom imovine.

Svake godine, mnoge male lokalne zajednice su napuštene i postepeno tonu u močvaru, uključujući njihove domove, crkve i groblja.

Kakve prizore tražiš kamerom kada obilaziš te krajeve?

Pošto sam svojih prvih 17 godina odrastao u bivšoj Jugoslaviji, posmatram pejzaž kroz prizmu imigranta na ove prostore. Istražujem društvenu i / ili ekološku vezu sa lokacijom, manje-više, u svim mojim projektima. Specifične lokacije unutar ovog projekta služe mi kao markeri promena. 

Ne pokušavam da kopiram fotografiju iz istog ugla, već da koristim lokacije groblja, drveća ili zgrada kao oznaku za nastavak priče o geološkoj promeni.

Uglavnom gledam na pejzaž koji je na neki način informisan prisustvom ljudi. Tražim dokaze o promeni, ali pokušavam da se držim dalje od melodrame, ili izveštavanja. Nisam fotograf koji bi trknuo na scenu odmah tokom dogadjaja. Više me interesuju dugotrajne priče.

Može li umetnička fotografija uticati na svest ljudi o uticaju klimatskih promena na lokalni pejzaž i kulture?

Mislim da može. U suštini, fotografija je vizualna komunikacija. Kada se dokumentarna fotografija kombinuje na neki način as metaforom, nastaje priča koja je prepoznatljva i srodna većini ljudi.

Ponekad nam bude previše direktnih vesti i pomalo ogluvimo na to. Pogotovo u Americi, pod stalnim uticajem senzacionalizma i “preglasnih” programa. Nadam se da moje fotografije na neki tiši i usmereniji način govore o promenama koje zahvataju čovečanstvo na početku 21-vog veka.

Ima li taj tvoj projekat kraj i šta će biti krajnji produkt?

Teško je reći. Voleo bih da na kraju izdam knjigu ovog rada, ali još uvek uživam u povratku na Luizijansku obalu i stvaranju novih slika, sada, već u 23. godini projekta. Možda mi treba punih četvrt veka da steknem nekakvu perspektivu.

Uvek imam najmanje dva druga projekta u isto vreme. Ali u ovom slučaju uživam u dugoročnoj posvećenosti projektima i nigde ne žurim.

Više o Danielu Kariku

Danielovi projekti uključuju dokumentaciju o oduzetim stambenim jedinicama na Floridi tokom krize nekretnina 2008-09, i portrete lokalno pronađenih insekata, skeniranjem elektronskim mikroskopom.

Radio je na više dugogodišnjih fotografskih projekata u rodnoj Srbiji, beležeći posledice rata na Balkanu.

Radove je do sada izlagao na nacionalnom i međunarodnom nivou u galerijama i muzejima u SAD, Holandiji; Velikoj Britaniji, Kini, Velikoj Britaniji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Srbiji, Hrvatskoj, Italiji, Austriji…

Kariko je diplomirao na Državnom univerzitetu Nicholls u Tibodou, Luizijana, a magistrirao likovne umetnosti na Državnom univerzitetu Arizona u Tempeu, Arizona, u studijskim umetnostima sa težištem na umetničkoj fotografiji.