O biljkama, životinjama i predelima: srpska mitologija

Biljke umiru tiho. Iza njih ostanu samo mirisi. Lebde ti mirisi – bremeniti, teški i vapijući – lebde i povijaju se nad zemljom, iščezavaju u vazduhu i vraćaju se sa vetrovima, kao uklete duše bez staništa. U tek posečenoj šumi, na pokošenoj livadi, od njih, od mirisa, dok pada veče, može se poludeti. U sutonu slivaju se oni – mirisi, sirote i unezverene duše bilja – slivaju se poput nevidljivih slapova, vrte i okreću, pate. U mirisu sasušene nane, pelina, bosiljka, oborenog hrasta, njegove kore i vlažnog srca, lišća koje se zatvara, uvrće i suši, skriti su poslednji treptaji života, koji neće da se preda, prepusti silama smrti. Dešava se to čak i kada venu, kad kopne i umiru dugo, beskrajno dugo, biljke.

A životinje odlaze u čudu. Pripitomljene sa poverenjem, divlje sa nevericom u oku. Bezgranični život je u njima i to oko nikako da zgasne. Samo se još noge pomeraju u zraku, kopita, šape, papci, oni bi još da trče, ali zemlje nema i krila lepetaju. Lete i batrgaju se obezglavljena tela i trepte srca kao izludele strune.
Ko će napisati molitvu, onu za oprost, za preklane, ubijene i krepale životinje, ko će spustiti lice na odlazeće krljušti, dlaku i perje, na ružičastu kožu lepih svinja?

Te smrti će ostati uzgredne, usputne, nešto sa čim se živi u potajnom sporazumu, kao sa pritajenom, kljucajućom zuboboljom, nešto svagdašnje, obično, priprosto i otrcano. Tako ćemo se praviti da ne primećujemo kako nestaju gore i iščezavaju šume, kako smrde reke i uljasto se leskaju njihove vode pokrivene prljavom skramom iz koje proviruju trbusi ugušenih riba. Mrtve ribe plutaju – leševi razjapljenih usta, zgrčenih u poslednjem zevu – i mrtve ih vode ljuljuškaju kao kobne kolevke. Kad smo to, najgori od najgorih, postali gospodari sveta, kad smo to čak i smrt uspeli da načinimo po vlastitom liku, bez nade u ponovno rođenje, u večno cvetanje života? Bez nade.